¹ Tada javiše Davidu govoreći: Evo Filisteji udariše na Keilu, i haraju gumna.

² I upita David Gospoda govoreći: Hoću li ići i udariti na te Filisteje? A Gospod reče Davidu: Idi, i pobićeš Filisteje i izbaviti Keilu.

³ A Davidu rekoše ljudi njegovi: Evo nas je strah ovde u Judinoj zemlji, a šta će biti kad pođemo u Keilu, na logor filistejski?

⁴ Zato David opet upita Gospoda, a Gospod mu odgovori i reče: Ustani, idi u Keilu, jer ću ja predati Filisteje u ruke tvoje.

⁵ Tada otide David sa svojim ljudima u Keilu, i udari na Filisteje, i otera im stoku, i pobi ih ljuto; tako izbavi David stanovnike keilske.

⁶ A kad Avijatar, sin Ahimelehov, pobeže k Davidu u Keilu, donese sa sobom oplećak.

⁷ Potom javiše Saulu da je David došao u Keilu; i reče Saul: Dao ga je Bog u moje ruke, jer se zatvorio ušavši u grad, koji ima vrata i prevornice.

⁸ I sazva Saul sav narod na vojsku da ide na Keilu i opkoli Davida i ljude njegove.

⁹ Ali David doznavši da mu Saul zlo kuje, reče Avijataru svešteniku: Uzmi na se oplećak.

¹⁰ I reče David: Gospode Bože Izrailjev! Čuo je sluga Tvoj da se Saul sprema da dođe na Keilu da raskopa grad mene radi.

¹¹ Hoće li me Keiljani predati u njegove ruke? Hoće li doći Saul kao što je čuo sluga Tvoj? Gospode Bože Izrailjev! Kaži sluzi svom. A Gospod odgovori: Doći će.

¹² Opet reče David: Keiljani hoće li predati mene i moje ljude u ruke Saulove? A Gospod odgovori: Predaće.

¹³ Tada se David podiže sa svojim ljudima, oko šest stotina ljudi, i otidoše iz Keile, i idoše kuda mogoše. A kad Saulu javiše da je David pobegao iz Keile, tada on ne hte ići.

¹⁴ A David se bavljaše u pustinji po tvrdim mestima, i namesti se na jednom brdu u pustinji Zifu. A Saul ga tražaše jednako, ali ga Gospod ne dade u njegove ruke.

¹⁵ I David, videći da je Saul izašao te traži dušu njegovu, osta u pustinji Zifu, u šumi.

¹⁶ A Jonatan, sin Saulov, podiže se i dođe k Davidu u šumu, i ukrepi mu ruku u Gospodu;

¹⁷ I reče mu: Ne boj se, jer te neće stignuti ruka cara Saula oca mog; nego ćeš carovati nad Izrailjem, a ja ću biti drugi za tobom; i Saul, otac moj, zna to.

¹⁸ I učiniše njih dvojica veru pred Gospodom; i David osta u šumi, a Jonatan otide kući svojoj.

¹⁹ Tada dođoše Zifeji k Saulu u Gavaju, i rekoše: Ne krije li se David kod nas po tvrdim mestima u šumi na brdu Eheli nadesno od Gesimona?

²⁰ Sada dakle po svoj želji duše svoje, care, izađi, a naše će biti da ga predamo u ruke caru.

²¹ A Saul reče: Gospod da vas blagoslovi, što me požaliste.

²² Idite sada i doznajte još bolje i razberite i promotrite gde se sakrio i ko ga je onde video; jer mi kažu da je vrlo lukav.

²³ Promotrite i vidite sva mesta gde se krije, pa opet dođite k meni kad dobro doznate, i ja ću poći s vama; i ako bude u zemlji, tražiću ga po svim hiljadama Judinim.

²⁴ Tada ustaše i otidoše u Zif pre Saula; a David i ljudi njegovi behu u pustinji Maonu u ravnici nadesno od Gesimona.

²⁵ I Saul izađe sa svojim ljudima da ga traži; a Davidu javiše, te on siđe sa stene i stade u pustinji Maonu. A Saul kad to ču, otide za Davidom u pustinju Maon.

²⁶ I Saul iđaše jednom stranom planine, a David sa svojim ljudima drugom stranom planine; i David hićaše da uteče Saulu, jer Saul sa svojim ljudima opkoljavaše Davida i njegove ljude da ih pohvata.

²⁷ U tom dođe glasnik Saulu govoreći: Brže hodi; jer Filisteji udariše na zemlju.

²⁸ Tada se vrati Saul ne terajući dalje Davida, i otide pred Filisteje. Otuda se prozva ono mesto Sela-Amalekot.

¹ A David otišavši odande stade na tvrdim mestima engadskim.

² I kad se Saul vrati odagnavši Filisteje, rekoše mu govoreći: Eno Davida u pustinji engadskoj.

³ Tada uze Saul tri hiljade ljudi izabranih iz svega Izrailja, i otide da traži Davida i ljude njegove po vrletima gde su divokoze.

⁴ I dođe k torovima ovčijim ukraj puta gde beše pećina; i Saul uđe u nju rad sebe; a David i njegovi ljudi seđahu u kraju u pećini.

⁵ I rekoše Davidu ljudi njegovi: Evo dana, za koji ti reče Gospod: Evo ja ti predajem neprijatelja tvog u ruke da učiniš šta ti je volja. I David usta, te polako odseče skut od plašta Saulovog.

⁶ A posle zadrhta srce Davidu što odseče skut Saulu.

⁷ I reče svojim ljudima: Ne dao Bog da to učinim gospodaru svom, pomazaniku Gospodnjem, da podignem ruku svoju na nj. Jer je pomazanik Gospodnji.

⁸ I odvrati rečima David ljude svoje i ne dade im da ustanu na Saula. I Saul izašav iz pećine pođe svojim putem.

⁹ Potom David usta, i izašav iz pećine stade vikati za Saulom govoreći: Care gospodine! A Saul se obazre, a David se savi licem do zemlje i pokloni se.

¹⁰ I reče David Saulu: Zašto slušaš šta ti kažu ljudi koji govore: Eto David traži zlo tvoje?

¹¹ Evo, danas videše oči tvoje da te je Gospod bio predao danas u moje ruke u ovoj pećini, i rekoše mi da te ubijem: ali te poštedeh, i rekoh: Neću dignuti ruku svoju na gospodara svog, jer je pomazanik Gospodnji.

¹² Evo, oče moj, evo vidi skut od plašta svog u mojoj ruci: odsekoh skut od plašta tvog, a tebe ne ubih; poznaj i vidi da nema zla ni nepravde u ruci mojoj, i da ti nisam zgrešio; a ti vrebaš dušu moju da je uzmeš.

¹³ Gospod neka sudi između mene i tebe, i neka me osveti od tebe; ali ruka se moja neće podignuti na te.

¹⁴ Kako kaže stara priča: Od bezbožnih izlazi bezbožnost; zato se ruka moja neće podignuti na te.

¹⁵ Za kim je izašao car Izrailjev? Koga goniš, mrtvog psa, buvu jednu.

¹⁶ Gospod neka bude sudija, i neka rasudi između mene i tebe; On neka vidi i raspravi moju parnicu i izbavi me iz ruke tvoje.

¹⁷ A kad izgovori David ove reči Saulu, reče Saul: Je li to tvoj glas, sine Davide? I podigavši Saul glas svoj zaplaka.

¹⁸ I reče Davidu: Praviji si od mene, jer si mi vratio dobro za zlo koje sam ja tebi učinio.

¹⁹ I danas si mi pokazao da mi dobro činiš; jer me Gospod dade tebi u ruke, a ti me opet ne ubi.

²⁰ I ko bi našavši neprijatelja svog pustio ga da ide dobrim putem? Gospod neka ti vrati dobro za ovo što si mi učinio danas.

²¹ I sada, evo, znam da ćeš zacelo biti car, i jako će biti u tvojoj ruci carstvo Izrailjevo.

²² Zato mi se sada zakuni Gospodom da nećeš istrebiti seme moje posle mene, ni ime moje zatrti u domu oca mog.

¹ U tom umre Samuilo i sabra se sav Izrailj, i plakaše za njim, i pogreboše ga u domu njegovom u Rami. A David usta i siđe u pustinju Faransku.

² A beše jedan čovek u Maonu, a stoka mu beše na Karmilu; i beše čovek vrlo bogat, jer imaše tri hiljade ovaca i hiljadu koza, i tada strižaše ovce svoje na Karmilu.

³ I beše ime tom čoveku Naval, a ženi mu ime Avigeja; i ona beše žena razumna i lepa, a on beše tvrda srca i opak, a beše od roda Halevovog.

⁴ I David ču u pustinji da Naval striže ovce.

⁵ I posla David deset momaka, i reče David momcima: Idite na Karmil, i otidite k Navalu, i pozdravite ga od mene.

⁶ I recite mu: Zdravo! I mir da ti je, i domu tvom da je mir, i svemu što imaš da je mir!

⁷ Čuo sam da strižeš ovce; pastiri su tvoji bivali kod nas, i ne učinismo im nepravde, i ništa im nije nestalo dokle god behu na Karmilu.

⁸ Pitaj sluge svoje, i kazaće ti. Neka ovi momci nađu milost pred tobom, jer dođosmo u dobar dan. Daj slugama svojim i Davidu sinu svom što ti dođe do ruke.

⁹ I dođoše momci Davidovi, i kazaše Navalu u ime Davidovo sve ove reči, i ućutaše.

¹⁰ A Naval odgovori slugama Davidovim i reče: Ko je David? I ko je sin Jesejev? Danas ima mnogo sluga koje beže od svojih gospodara.

¹¹ Eda li ću uzeti hleb svoj i vodu svoju i meso što sam poklao za ljude koji mi strižu ovce, pa dati ljudima kojih ne znam odakle su?

¹² Tada se vratiše momci Davidovi svojim putem, vratiše se, i došavši kazaše mu sve ove reči.

¹³ A David reče svojim ljudima: Pripašite svaki svoj mač. I pripasaše svaki svoj mač, i David pripasa svoj mač; i pođe za Davidom do četiri stotine ljudi, a dvesta ostaše kod prtljaga.

¹⁴ Ali Avigeji, ženi Navalovoj, kaza jedan između sluga njegovih govoreći: Evo, David posla iz pustinje poslanike da pozdravi gospodara našeg, a on ih otera.

¹⁵ A ti su nam ljudi bili vrlo dobri. Niti nam učiniše krivo, niti nam čega nesta dokle god bejasmo kod njih u polju.

¹⁶ Nego nam behu zidovi i noću i danju, dokle god bejasmo kod njih pasući ovce.

¹⁷ Zato sada gledaj i promisli šta ćeš činiti, jer je gotovo zlo gospodaru našem i svemu domu njegovom; a on je zao čovek, da mu se ne može govoriti.

¹⁸ Tada Avigeja brže uze dvesta hlebova i dve mešine vina i pet ovaca zgotovljenih i pet merica prženog žita, i sto grozdova suvog grožđa i dvesta gruda suvih smokava, i metnu na magarce.

¹⁹ I reče momcima svojim: Hajdete napred, a ja ću ići za vama. A mužu svom Navalu ništa ne reče.

²⁰ I sedavši na magarca iđaše ispod gore, a gle David i ljudi njegovi silažahu pred nju, i sukobi se s njima.

²¹ A David govoraše: Ele sam zaludu čuvao sve što je taj imao u pustinji da mu ništa ne beše nestalo od svega što ima; jer mi vrati zlo za dobro.

²² To neka učini Bog neprijateljima Davidovim i to neka doda, ako mu do zore od svega što ima ostavim i ono što mokri uz zid.

²³ A kad Avigeja ugleda Davida, brže siđe s magarca, i pade pred Davidom na lice svoje i pokloni se do zemlje;

²⁴ I padnuvši mu k nogama reče: Na meni, gospodaru, neka bude ta krivica; ali da progovori sluškinja tvoja tebi, i čuj reči sluškinje svoje.

²⁵ Neka gospodar moj ne gleda na tog nevaljalog čoveka, Navala, jer je kao ime što mu je; Naval mu je ime, i bezumlje je kod njega. A ja sluškinja tvoja nisam videla momke gospodara svog koje si slao.

²⁶ Zato sada, gospodaru, tako živ bio Gospod i tako živa bila duša tvoja, Gospod ti ne da da ideš na krv i da se osvetiš svojom rukom. Zato sada neka bude neprijateljima tvojim kao Navalu i svima koji traže zla gospodaru mom.

²⁷ Evo dar što je donela sluškinja gospodaru svom, da se da momcima koji idu za gospodarem mojim.

²⁸ Oprosti sluškinji svojoj krivicu; jer će Gospod zacelo načiniti tvrdu kuću gospodaru mom; jer ratove Gospodnje vodi gospodar moj i nije se našlo zlo na tebi nikad za tvog veka.

²⁹ I da ustane čovek da te goni i traži dušu tvoju, duša će gospodara mog biti vezana u svežnju živih kod Gospoda Boga tvog, a duše će neprijatelja tvojih baciti kao iz praćke.

³⁰ I kad Gospod učini gospodaru mom svako dobro koje ti je obrekao, i postavi te vođom Izrailju,

³¹ Neće ti biti spoticanja ni sablazni srcu gospodara mog da je prolio krv nizašta i da se sam osvetio gospodar moj. I kad učini Gospod dobro gospodaru mom, opomenućeš se sluškinje svoje.