1
Reči propovednika, sina Davidovog cara u Jerusalimu.
2
Taština nad taštinama, veli propovednik, taština nad taštinama, sve je taština.
3
Kakva je korist čoveku od svega truda njegovog, kojim se trudi pod suncem?
4
Naraštaj jedan odlazi i drugi dolazi, a zemlja stoji uvek.
5
Sunce izlazi i zalazi, i opet hiti na mesto svoje odakle izlazi.
6
Vetar ide na jug i obrće se, i u obrtanju svom vraća se.
7
Sve reke teku u more, i more se ne prepunja; odakle teku reke, onamo se vraćaju da opet teku.
8
Sve je mučno, da čovek ne može iskazati; oko se ne može nagledati, niti se uho može naslušati.
9
Šta je bilo to će biti, šta se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem.
10
Ima li šta za šta bi ko rekao: Vidi, to je novo? Većje bilo za vekova koji su bili pre nas.
11
Ne pominje se šta je pre bilo; ni ono što će posle biti neće se pominjati u onih koji će posle nastati.
12
Ja propovednik bejah car nad Izrailjem u Jerusalimu.
13
I upravih srce svoje da tražim i razberem mudrošću sve što biva pod nebom; taj mučni posao dade Bog sinovima ljudskim da se muče oko njega.
14
Videh sve što biva pod suncem, i gle, sve je taština i muka duhu.
15
Šta je krivo ne može se ispraviti, i nedostaci ne mogu se izbrojati.
16
Ja rekoh u srcu svom govoreći: Evo, ja postah velik, i pretekoh mudrošću sve koji biše pre mene u Jerusalimu, i srce moje vide mnogo mudrosti i znanja.
17
I upravih srce svoje da poznam mudrost i da poznam bezumlje i ludost; pa doznah da je i to muka duhu.
18
Jer gde je mnogo mudrosti, mnogo je brige, i ko umnožava znanje umnožava muku.
