1
Jedanput pak, kad narod naleže k Njemu da slušaju reč Božiju On stajaše kod jezera genisaretskog,
2
I vide dve lađe gde stoje u kraju, a ribari behu izišli iz njih i ispirahu mreže:
3
I uđe u jednu od lađa koja beše Simonova, i zamoli ga da malo odmakne od kraja; i sedavši učaše narod iz lađe.
4
A kad presta govoriti, reče Simonu: Hajde na dubinu, i bacite mreže svoje te lovite.
5
I odgovarajući Simon reče Mu: Učitelju! Svu noćsmo se trudili, i ništa ne uhvatismo: ali po Tvojoj reči baciću mrežu.
6
I učinivši to uhvatiše veliko mnoštvo riba, i mreže im se prodreše.
7
I namagoše na društvo koje beše na drugoj lađi da dođu da im pomognu; i dođoše, i napuniše obe lađe tako da se gotovo potope.
8
A kad vide Simon Petar, pripade ka kolenima Isusovim govoreći: Iziđi od mene, Gospode! Ja sam čovek grešan.
9
Jer beše ušao strah u njega i u sve koji behu s njim od mnoštva riba koje uhvatiše;
10
A tako i u Jakova i Jovana, sinove Zevedejeve, koji behu drugovi Simonovi. I reče Isus Simonu: Ne boj se; odsele ćeš ljude loviti.
11
I izvukavši obe lađe na zemlju ostaviše sve, i otidoše za Njim.
12
I kad beše Isus u jednom gradu, i gle, čovek sav u gubi: i videvši Isusa pade ničice moleći Mu se i govoreći: Gospode! Ako hoćeš možeš me očistiti.
13
I pruživši ruku dohvati ga se. I reče: Hoću, očisti se. I odmah guba spade s njega.
14
I On mu zapovedi da nikom ne kazuje: Nego idi i pokaži se svešteniku, i prinesi dar za očišćenje svoje, kako je zapovedio Mojsije za svedočanstvo njima.
15
Ali se glas o Njemu još većma razlažaše, i mnoštvo naroda stecaše se da Ga slušaju i da ih isceljuje od njihovih bolesti.
16
A On odlažaše u pustinju i moljaše se Bogu.
17
I jedan dan učaše On, i onde seđahu fariseji i zakonici koji behu došli iz sviju sela galilejskih i judejskih i iz Jerusalima; i sila Gospodnja isceljivaše ih.
18
I gle, ljudi donesoše na odru čoveka koji beše uzet, i tražahu da ga unesu i metnu preda Nj;
19
I ne našavši kuda će ga uneti od naroda, popeše se na kuću i kroz krov spustiše ga s odrom na sredu pred Isusa.
20
I videvši veru njihovu reče mu: Čoveče! Opraštaju ti se gresi tvoji.
21
I počeše pomišljati književnici i fariseji govoreći: Ko je ovaj što huli na Boga? Ko može opraštati grehe osim jednog Boga?
22
A kad razume Isus pomisli njihove, odgovarajući reče im: Šta mislite u srcima svojim?
23
Šta je lakše reći: Opraštaju ti se gresi tvoji? Ili reći: Ustani i hodi?
24
Nego da znate da vlast ima Sin čovečiji na zemlji opraštati grehe, (reče uzetome:) tebi govorim: ustani i uzmi odar svoj i idi kući svojoj.
25
I odmah ustade pred njima, i uze na čemu ležaše, i otide kući svojoj hvaleći Boga.
26
I svi se zaprepastiše, i hvaljahu Boga, i napunivši se straha govorahu: Čuda se nagledasmo danas!
27
I potom iziđe, i vide carinika po imenu Levija gde sedi na carini, i reče mu: Hajde za mnom.
28
I ostavivši sve, ustade i pođe za Njim.
29
I zgotovi Mu Levije kod kuće svoje veliku čast; i beše mnogo carinika i drugih koji seđahu s Njim za trpezom.
30
I vikahu na Njega književnici i fariseji govoreći učenicima Njegovim: Zašto s carinicima i grešnicima jedete i pijete?
31
I odgovarajući Isus reče im: Ne trebaju zdravi lekara nego bolesni.
32
Ja nisam došao da dozovem pravednike nego grešnike na pokajanje.
33
A oni Mu rekoše: Zašto učenici Jovanovi poste često i mole se Bogu, tako i farisejski; a tvoji jedu i piju?
34
A On im reče: Možete li svatove naterati da poste dok je ženik s njima?
35
Nego će doći dani kad će se oteti od njih ženik, i onda će postiti u one dane.
36
Kaza im pak i priču: Niko ne meće zakrpe od nove haljine na staru haljinu, inače će i novu razdreti, i staroj ne liči šta je od novog.
37
I niko ne lije vino novo u mehove stare; inače prodre novo vino mehove i ono se prolije, i mehovi propadnu;
38
Nego vino novo u mehove nove treba liti, i oboje će se sačuvati.
39
I niko pivši staro neće odmah novog; jer veli: Staro je bolje.
