1
A učenicima svojim govoraše: Beše jedan čovek bogat koji imaše pristava, i toga oblagaše kod njega da mu prosipa imanje,
2
I dozvavši ga reče mu: Šta ovo ja čujem za tebe? Daj račun kako si kućio kuću: jer više ne možeš kućom upravljati.
3
A pristav od kuće reče u sebi: Šta ću činiti? Gospodar moj uzima od mene upravljanje kuće: kopati ne mogu, prositi stidim se.
4
Znam šta ću činiti da bi me primili u kuće svoje kad mi se oduzme upravljanje kuće.
5
I dozvavši redom dužnike gospodara svog reče prvom: Koliko si dužan gospodaru mom?
6
A on reče: Sto oka ulja. I reče mu: Uzmi pismo svoje i sedi brzo te napiši pedeset.
7
A potom reče drugom: A ti koliko si dužan? A on reče: Sto oka pšenice. I reče mu: Uzmi pismo svoje i napiši osamdeset.
8
I pohvali gospodar nevernog pristava što mudro učini; jer su sinovi ovog veka mudriji od sinova videla u svom naraštaju.
9
I ja vama kažem: načinite sebi prijatelje nepravednim bogatstvom, da bi vas kad osiromašite primili u večne kuće.
10
Koji je veran u malom i u mnogom je veran; a ko je neveran u malom i u mnogom je neveran.
11
Ako dakle u nepravednom bogatstvu verni ne biste, ko će vam u istinom verovati?
12
I ako u tuđem ne biste verni, ko će vam dati vaše?
13
Nikakav pak sluga ne može dva gospodara služiti; jer ili će na jednog mrzeti, a drugog ljubiti, ili će jednog voleti a za drugog ne mariti. Ne možete služiti Bogu i bogatstvu.
14
A ovo sve slušahu i fariseji, koji behu srebroljupci, i rugahu Mu se.
15
I reče im: Vi ste oni koji se gradite pravedni pred ljudima; ali Bog zna srca vaša; jer šta je u ljudi visoko ono je mrzost pred Bogom.
16
Zakon i proroci su do Jovana; odsele se carstvo Božije propoveda jevanđeljem, i svaki navaljuje da uđe u njega.
17
Lakše je, pak, nebu i zemlji proći negoli jednoj titli iz zakona propasti.
18
Svaki koji pušta ženu svoju i uzima drugu, preljubu čini; i koji se ženi puštenicom, preljubu čini.
19
Čovek neki, pak, beše bogat, koji se oblačaše u skerlet i u svilu, i življaše svaki dan gospodski i veseljaše se.
20
A beše jedan siromah, po imenu Lazar, koji ležaše pred njegovim vratima gnojav,
21
I željaše da se nasiti mrvama koje padahu s trpeze bogatog; još i psi dolažahu i lizahu gnoj njegov.
22
A kad umre siromah, odnesoše ga anđeli u naručje Avraamovo; a umre i bogati, i zakopaše ga.
23
I u paklu kad beše u mukama, podiže oči svoje i ugleda izdaleka Avraama i Lazara u naručju njegovom,
24
I povikavši reče: Oče Avraame! Smiluj se na me i pošlji mi Lazara neka umoči u vodu vrh od prsta svog, i da mi rashladi jezik; jer se mučim u ovom plamenu.
25
A Avraam reče: Sinko! Opomeni se da si ti primio dobra svoja u životu svom, i Lazar opet zla; a sad se on teši, a ti se mučiš.
26
I preko svega toga postavljena je među nama i vama velika propast, da ovi koji bi hteli odovud k vama preći, ne mogu, niti oni otuda k nama da prelaze.
27
Tada reče: Molim te dakle, oče, da ga pošalješ kući oca mog,
28
Jer imam pet braće: neka im posvedoči da ne bi i oni došli na ovo mesto mučenja.
29
Reče mu Avraam: Oni imaju Mojsija i proroke, neka njih slušaju.
30
A on reče: Ne, oče Avraame! Nego ako im dođe ko iz mrtvih pokajaće se.
31
A Avraam reče mu: Ako ne slušaju Mojsija i proroke, da ko i iz mrtvih ustane neće verovati.