¹ U početku stvori Bog nebo i zemlju.

² A zemlja beše bez obličja i pusta, i beše tama nad bezdanom; i duh Božji dizaše se nad vodom.

³ I reče Bog: Neka bude svetlost. I bi svetlost.

⁴ I vide Bog svetlost da je dobra; i rastavi Bog svetlost od tame.

⁵ I svetlost nazva Bog dan, a tamu nazva noć. I bi veče i bi jutro, dan prvi.

⁶ Potom reče Bog: Neka bude svod posred vode, da rastavlja vodu od vode.

⁷ I stvori Bog svod, i rastavi vodu pod svodom od vode nad svodom; i bi tako.

⁸ A svod nazva Bog nebo. I bi veče i bi jutro, dan drugi.

⁹ Potom reče Bog: Neka se sabere voda što je pod nebom na jedno mesto, i neka se pokaže suvo. I bi tako.

¹⁰ I suvo nazva Bog zemlja, a zborišta vodena nazva mora; i vide Bog da je dobro.

¹¹ Opet reče Bog: Neka pusti zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi seme, i drvo rodno, koje rađa rod po svojim vrstama, u kome će biti seme njegovo na zemlji. I bi tako.

¹² I pusti zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi seme po svojim vrstama, i drvo, koje rađa rod, u kome je seme njegovo po njegovim vrstama. I vide Bog da je dobro.

¹³ I bi veče i bi jutro, dan treći.

¹⁴ Potom reče Bog: Neka budu videla na svodu nebeskom, da dele dan i noć, da budu znaci vremenima i danima i godinama;

¹⁵ I neka svetle na svodu nebeskom, da obasjavaju zemlju. I bi tako.

¹⁶ I stvori Bog dva videla velika: videlo veće da upravlja danom, i videlo manje da upravlja noću, i zvezde.

¹⁷ I postavi ih Bog na svodu nebeskom da obasjavaju zemlju.

¹⁸ I da upravljaju danom i noću, i da dele svetlost od tame. I vide Bog da je dobro.

¹⁹ I bi veče i bi jutro, dan četvrti.

²⁰ Potom reče Bog: Neka vrve po vodi žive duše, i ptice neka lete iznad zemlje pod svod nebeski.

²¹ I stvori Bog kitove velike i sve žive duše što se miču, što provrveše po vodi po vrstama svojim, i sve ptice krilate po vrstama njihovim. I vide Bog da je dobro;

²² I blagoslovi ih Bog govoreći: Rađajte se i množite se, i napunite vodu po morima, i ptice neka se množe na zemlji.

²³ I bi veče i bi jutro, dan peti.

²⁴ Potom reče Bog: Neka zemlja pusti iz sebe duše žive po vrstama njihovim, stoku i sitne životinje i zveri zemaljske po vrstama njihovim. I bi tako.

²⁵ I stvori Bog zveri zemaljske po vrstama njihovim, i stoku po vrstama njenim, i sve sitne životinje na zemlji po vrstama njihovim. I vide Bog da je dobro.

²⁶ Potom reče Bog: Da načinimo čoveka po svom obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji.

²⁷ I stvori Bog čoveka po obličju svom, po obličju Božjem stvori ga; muško i žensko stvori ih.

²⁸ I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog: Rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svih zveri što se miče po zemlji.

²⁹ I još reče Bog: Evo, dao sam vam sve bilje što nosi seme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose seme; to će vam biti za hranu.

³⁰ A svim zverima zemaljskim i svim pticama nebeskim i svemu što se miče na zemlji i u čemu ima duša živa, dao sam svu travu da jedu. I bi tako.

³¹ Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma. I bi veče i bi jutro, dan šesti.

¹ Tako se dovrši nebo i zemlja i sva vojska njihova.

² I svrši Bog do sedmog dana dela svoja, koja učini; i počinu u sedmi dan od svih dela svojih, koja učini;

³ I blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga, jer u taj dan počinu od svih dela svojih, koja učini;

⁴ To je postanje neba i zemlje, kad postaše, kad Gospod Bog stvori zemlju i nebo,

⁵ I svaku biljku poljsku, dokle je još ne beše na zemlji, i svaku travku poljsku, dokle još ne nicaše; jer Gospod Bog još ne pusti dažda na zemlju, niti beše čoveka da radi zemlju,

⁶ Ali se podizaše para sa zemlje da natapa svu zemlju.

⁷ A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa.

⁸ I nasadi Gospod Bog vrt u Edemu na istoku; i onde namesti čoveka, kog stvori.

⁹ I učini Gospod Bog, te nikoše iz zemlje svakakva drveća lepa za gledanje i dobra za jelo, i drvo od života usred vrta i drvo od znanja dobra i zla.

¹⁰ A voda tečaše iz Edema natapajući vrt, i odande se deljaše u četiri reke.

¹¹ Jednoj je ime Fison, ona teče oko cele zemlje evilske, a onde ima zlata,

¹² I zlato je one zemlje vrlo dobro; onde ima i bdela i dragog kamena oniha.

¹³ A drugoj je reci ime Geon, ona teče oko cele zemlje huske.

¹⁴ A trećoj je reci ime Hidekel, ona teče k asirskoj. A četvrta je reka Efrat.

¹⁵ I uzevši Gospod Bog čoveka namesti ga u vrtu edemskom, da ga radi i da ga čuva.

¹⁶ I zapreti Gospod Bog čoveku govoreći: Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu;

¹⁷ Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš.

¹⁸ I reče Gospod Bog: Nije dobro da je čovek sam; da mu načinim druga prema njemu.

¹⁹ Jer Gospod Bog stvori od zemlje sve zveri poljske i sve ptice nebeske, i dovede k Adamu da vidi kako će koju nazvati, pa kako Adam nazove koju životinju onako da joj bude ime;

²⁰ I Adam nadede ime svakom živinčetu i svakoj ptici nebeskoj i svakoj zveri poljskoj; ali se ne nađe Adamu drug prema njemu.

²¹ I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze jedno rebro, i mesto popuni mesom;

²² I Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je k Adamu.

²³ A Adam reče: Sada eto kost od mojih kosti, i telo od mog tela. Neka joj bude ime čovečica, jer je uzeta od čoveka.

²⁴ Zato će ostaviti čovek oca svog i mater svoju, i prilepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo.

²⁵ A behu oboje goli. Adam i žena mu, i ne beše ih sramota.

¹ Ali zmija beše lukava mimo sve zveri poljske, koje stvori Gospod Bog; pa reče ženi: Je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakog drveta u vrtu?

² A žena reče zmiji: Mi jedemo rod sa svakog drveta u vrtu;

³ Samo rod s onog drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete.

⁴ A zmija reče ženi: Nećete vi umreti;

⁵ Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati šta je dobro šta li zlo.

⁶ I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra rod s njega i okusi, pa dade i mužu svom, te i on okusi.

⁷ Tada im se otvoriše oči, i videše da su goli; pa spletoše lišća smokovog i načiniše sebi pregače.

⁸ I začuše glas Gospoda Boga, koji iđaše po vrtu kad zahladi; i sakri se Adam i žena mu ispred Gospoda Boga među drveta u vrtu.

⁹ A Gospod Bog viknu Adama i reče mu: Gde si?

¹⁰ A on reče: Čuh glas Tvoj u vrtu, pa se poplaših, jer sam go, te se sakrih.

¹¹ A Bog reče: Ko ti kaza da si go? Da nisi jeo s onog drveta što sam ti zabranio da ne jedeš s njega?

¹² A Adam reče: Žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade s drveta, te jedoh.

¹³ A Gospod Bog reče ženi: Zašto si to učinila? A žena odgovori: Zmija me prevari, te jedoh.

¹⁴ Tada reče Gospod Bog zmiji: Kad si to učinila, da si prokleta mimo svako živinče i mimo sve zveri poljske; na trbuhu da se vučeš i prah da jedeš do svog veka.

¹⁵ I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između semena tvog i semena njenog; ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati.

¹⁶ A ženi reče: Tebi ću mnoge muke zadati kad zatrudniš, s mukama ćeš decu rađati, i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvog, i on će ti biti gospodar.

¹⁷ Pa onda reče Adamu: Što si poslušao ženu i okusio s drveta s kog sam ti zabranio rekavši da ne jedeš s njega, zemlja da je prokleta s tebe, s mukom ćeš se od nje hraniti do svog veka;

¹⁸ Trnje i korov će ti rađati, a ti ćeš jesti zelje poljsko;

¹⁹ Sa znojem lica svog ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti.

²⁰ I Adam nadede ženi svojoj ime Jeva, zato što je ona mati svima živima.

²¹ I načini Gospod Bog Adamu i ženi njegovoj haljine od kože, i obuče ih u njih.

²² I reče Gospod Bog: Eto, čovek posta kao jedan od nas znajući šta je dobro šta li zlo; ali sada da ne pruži ruku svoju i uzbere i s drveta od života, i okusi, te do veka živi.

²³ I Gospod Bog izagna ga iz vrta edemskog da radi zemlju, od koje bi uzet;

²⁴ I izagnav čoveka postavi pred vrtom edemskim heruvima s plamenim mačem, koji se vijaše i tamo i amo, da čuva put ka drvetu od života.