Schritt 94

Lernen

     

2. Samuelova 11

1 A kad prođe godina, u vreme kad carevi idu na vojsku, posla David Joava i sluge svoje s njim, i svega Izrailja, te potirahu sinove Amonove, i opkoliše Ravu; a David osta u Jerusalimu.

2 I pred veče usta David s postelje svoje, i hodajući po krovu carskog dvora ugleda s krova ženu gde se mije, a žena beše vrlo lepa na oči.

3 I David posla da propitaju za ženu i rekoše: Nije li to Vitsaveja kći Elijamova, žena Urije Hetejina?

4 I David posla poslanike da je dovedu; i kad dođe k njemu, on leže s njom, a ona se beše očistila od nečistote svoje; posle se vrati svojoj kući.

5 I zatrudne žena, te posla i javi Davidu govoreći: Trudna sam.

6 Tada David posla k Joavu i poruči: Pošlji mi Uriju Hetejina. I posla Joav Uriju k Davidu.

7 I kad Urija dođe k njemu, zapita ga David kako je Joav i kako je narod i kako ide rat.

8 Potom reče David Uriji: Idi kući svojoj, i operi noge svoje. I Urija iziđe iz carevog dvora, a za njim iznesoše jelo carsko.

9 Ali Urija leže na vratima dvora carevog sa svim slugama gospodara svog, i ne otide kući svojoj.

10 I javiše Davidu govoreći: Urija nije otišao kući svojoj. A David reče Uriji: Nisi li došao s puta? Zašto ne ideš kući svojoj?

11 A Urija reče Davidu: Kovčeg i Izrailj i Juda stoje po šatorima, i Joav gospodar moj i sluge gospodara mog stoje u polju, pa kako bih ja ušao u kuću svoju da jedem i pijem i spavam sa ženom svojom? Tako ti bio živ i tako bila živa duša tvoja, neću to učiniti.

12 Tada reče David Uriji: Ostani ovde još danas, pa ću te sutra otpustiti. Tako osta Urija u Jerusalimu onaj dan i sutradan.

13 I pozva ga David da jede i pije s njim, te ga opije. A uveče otide, te leže na postelju svoju sa slugama gospodara svog, a kući svojoj ne otide.

14 A ujutru napisa David knjigu Joavu, i posla po Uriji.

15 A u knjizi pisa i reče: Namestite Uriju gde je najžešći boj, pa se uzmaknite od njega da bi ga ubili da pogine.

16 I Joav opkolivši grad namesti Uriju na mesto gde je znao da su najhrabriji ljudi.

17 I iziđoše ljudi iz grada i pobiše se s Judom. I pogibe iz naroda nekoliko sluga Davidovih; pogibe i Urija Hetejin.

18 Tada Joav posla k Davidu, i javi mu sve što bi u boju.

19 I zapovedi glasniku govoreći: Kad pripovediš caru sve što je bilo u boju,

20 Ako se razgnevi car i reče ti: Zašto ste išli tako blizu grada da se bijete? Zar niste znali kako se strelja s grada?

21 Ko je ubio Avimeleha sina Jeruvesetovog? Nije li žena bacila na nj komad žrvnja sa zida, te pogibe u Tevesu? Zašto ste išli blizu zida? Tada reci: Poginuo je i sluga tvoj Urija Hetejin.

22 I otide glasnik, i došavši javi Davidu sve za šta ga je poslao Joav.

23 I reče glasnik Davidu: Behu jači od nas, i iziđoše u polje na nas, ali ih uzbismo do vrata gradskih.

24 A strelci stadoše streljati na sluge tvoje sa zida, i pogibe nekoliko sluga carevih, tako i sluga tvoj Urija Hetejin pogibe.

25 Tada reče David glasniku: Ovako reci Joavu: Ne budi zlovoljan za to; jer mač proždire sad ovog sad onog; udri još jače na grad i raskopaj ga. Tako ga ohrabri.

26 A žena Urijina čuvši da je poginuo muž njen Urija, plaka za mužem svojim.

27 A kad prođe žalost, posla David i uze je u kuću svoju, i ona mu posta žena, i rodi mu sina. Ali ne beše po volji Gospodu šta učini David.

2. Samuelova 12

1 I posla Gospod Natana k Davidu; i on došav k njemu reče mu: U jednom gradu behu dva čoveka, jedan bogat a drugi siromah.

2 Bogati imaše ovaca i goveda vrlo mnogo;

3 A siromah nemaše ništa do jednu malu ovčicu, koju beše kupio, i hranjaše je, te odraste uza nj i uz decu njegovu, i jeđaše od njegovog zalogaja, i iz njegove čaše pijaše, i na krilu mu spavaše, i beše mu kao kći.

4 A dođe putnik k bogatom čoveku, a njemu bi žao uzeti iz svojih ovaca ili goveda da zgotovi putniku koji dođe k njemu; nego uze ovcu onog siromaha, i zgotovi je čoveku, koji dođe k njemu.

5 Tada se David vrlo razgnevi na onog čoveka, i reče Natanu: Tako živ bio Gospod, zaslužio je smrt onaj koji je to učinio.

6 I ovcu neka plati učetvoro, što je to učinio i nije mu žao bilo.

7 Tada reče Natan Davidu: Ti si taj. Ovako veli Gospod Bog Izrailjev: Ja sam te pomazao za cara nad Izrailjem, i ja sam te izbavio iz ruku Saulovih.

8 I dao sam ti dom gospodara tvog, i žene gospodara tvog na krilo tvoje, dao sam ti dom Izrailjev i Judin; i ako je malo dodao bih ti to i to.

9 Zašto si prezreo reč Gospodnju čineći šta Njemu nije po volji? Uriju Hetejina ubio si mačem i uzeo si ženu njegovu sebi za ženu, a njega si ubio mačem sinova Amonovih.

10 Zato neće se odmaći mač od doma tvog doveka, što si me prezreo i uzeo ženu Urije Hetejina da ti bude žena.

11 Ovako veli Gospod: Evo, ja ću podignuti na te zlo iz doma tvog, i uzeću žene tvoje na tvoje oči, i daću ih bližnjemu tvom, te će spavati sa ženama tvojim na vidiku svakome.

12 Jer ti si učinio tajno, ali ću ja ovo učiniti pred svim Izrailjem i svakom na vidiku.

13 Tada reče David Natanu: Sagreših Gospodu. A Natan reče Davidu: i Gospod je proneo greh tvoj; nećeš umreti.

14 Ali što si tim delom dao priliku neprijateljima Gospodnjim da hule, zato će ti umreti sin koji ti se rodio.

15 Potom Natan otide svojoj kući. A Gospod udari dete koje rodi žena Urijina Davidu, te se razbole na smrt.

16 I David se moljaše Bogu za dete, i pošćaše se David, i došavši ležaše preko noći na zemlji.

17 I starešine doma njegovog ustaše oko njega da ga podignu sa zemlje, ali on ne hte, niti jede šta s njima.

18 A kad bi sedmi dan, umre dete; i ne smehu sluge Davidove javiti mu da je dete umrlo, jer govorahu: Evo, dok dete beše živo, govorasmo mu, pa nas ne hte poslušati; a kako ćemo mu kazati: Umrlo je dete? Hoće ga ucveliti.

19 A David videći gde sluge njegove šapću među sobom, doseti se da je umrlo dete; i reče David slugama svojim: Je li umrlo dete? A oni rekoše: Umrlo je.

20 Tada David usta sa zemlje, i umi se, i namaza se i preobuče se; i otide u dom Gospodnji, i pokloni se. Potom opet dođe kući svojoj, i zaiska da mu donesu da jede; i jede.

21 A sluge njegove rekoše mu: Šta to radiš? Dok beše dete živo, postio si i plakao; a kad umre dete, ustao si i jedeš.

22 A on reče: Dok dete beše živo, postio sam i plakao, jer govorah: ko zna, može se smilovati Gospod na me da dete ostane živo.

23 A sad umrlo je; što bih postio? Mogu li ga povratiti? Ja ću otići k njemu, ali on neće se vratiti k meni.

24 Potom David uteši Vitsaveju ženu svoju, i otide k njoj, i leže s njom. I ona rodi sina, kome nade ime Solomun. I mio beše Gospodu.

25 I posla Natana proroka, te mu nade ime Jedidija, radi Gospoda.

26 A Joav bijući Ravu sinova Amonovih, uze carski grad.

27 I posla poslanike k Davidu, i reče: Bih Ravu, i uzeh grad na vodi.

28 Nego sada skupi ostali narod, i stani u logor prema gradu, i uzmi ga, da ga ne bih ja uzeo i moje se ime spominjalo na njemu.

29 I David skupivši sav narod otide na Ravu, i udari na nju, i uze je.

30 I uze caru njihovom s glave krunu, u kojoj beše talanat zlata, s dragim kamenjem, i metnuše je na glavu Davidu, i odnese iz grada plen vrlo velik.

31 A narod koji beše u njemu izvede i metnu ih pod pile i pod brane gvozdene i pod sekire gvozdene, i sagna ih u peći gde se opeke peku. I tako učini svim gradovima sinova Amonovih. Potom se vrati David sa svim narodom u Jerusalim.

2. Samuelova 13

1 A potom se dogodi: Avesalom sin Davidov imaše lepu sestru po imenu Tamaru, i zamilova je Amnon, sin Davidov.

2 I tužaše Amnon tako da se razbole radi Tamare sestre svoje; jer beše devojka, te se Amnonu činjaše teško da joj učini šta.

3 A imaše Amnon prijatelja, kome ime beše Jonadav sin Same brata Davidovog; i Jonadav beše vrlo domišljat.

4 I reče mu: Što se tako sušiš, carev sine, od dana na dan? Ne bi li mi kazao? A Amnon mu reče: Ljubim Tamaru sestru Avesaloma brata svog.

5 Tada mu reče Jonadav: Lezi u postelju svoju, i učini se bolestan; pa kad dođe otac tvoj da te vidi, ti mu reci: Neka dođe Tamara sestra moja da me nahrani, i da zgotovi pred mojim očima jelo da gledam, i iz njene ruke da jedem.

6 I Amnon leže i učini se bolestan; i kad dođe car da ga vidi, reče Amnon caru: Neka dođe Tamara sestra moja i zgotovi preda mnom dva jelca da jedem iz njene ruke.

7 Tada David posla k Tamari kući, i poruči joj: Idi u kuću brata svog Amnona i zgotovi mu jelo.

8 I Tamara otide u kuću brata svog Amnona, i on ležaše; i uze brašna i zamesi i zgotovi jelo pred njim i skuva.

9 Potom uze tavicu i izruči preda nj; ali Amnon ne hte jesti, nego reče: Kažite neka iziđu svi koji su kod mene. I iziđoše svi.

10 Tada reče Amnon Tamari: Donesi to jelo u klet da jedem iz tvoje ruke. I Tamara uze jelo što beše zgotovila, i donese Amnonu bratu svom u klet.

11 A kad mu pruži da jede, on je uhvati i reče joj: Hodi, lezi sa mnom, sestro moja!

12 A ona mu reče: Ne, brate, nemoj me osramotiti, jer se tako ne radi u Izrailju, ne čini to bezumlje.

13 Kuda bih ja sa sramotom svojom? A ti bi bio kao koji od najgorih ljudi u Izrailju. Nego govori caru; on me neće tebi odreći.

14 Ali je on ne hte poslušati, nego savladavši je osramoti je i obleža je.

15 A posle omrze na nju Amnon veoma, te mržnja kojom mržaše na nju beše veća od ljubavi kojom je pre ljubljaše. I reče joj Amnon: Ustani, odlazi.

16 A ona mu reče: To će biti veće zlo od onog koje si mi učinio što me teraš. Ali je on ne hte poslušati.

17 Nego viknu momka koji ga služaše, i reče mu: Vodi ovu od mene napolje, i zaključaj vrata za njom.

18 A ona imaše na sebi šarenu haljinu, jer takve haljine nošahu carske kćeri dok su devojke. I sluga njegov izvede je napolje, i zaključa za njom vrata.

19 Tada Tamara posu se pepelom po glavi i razdre šarenu haljinu koju imaše na sebi, i metnu ruku svoju na glavu, i otide vičući.

20 A brat njen Avesalom, reče joj: Da nije Amnon brat tvoj bio s tobom? Ali, sestro moja, ćuti, brat ti je, ne misli o tom. I tako osta Tamara osamljena u kući brata svog Avesaloma.

21 I car David čuvši sve ovo razgnevi se vrlo.

22 Avesalom pak ne govoraše s Amnonom ni ružno ni lepo; jer Avesalom mržaše na Amnona što mu osramoti sestru Tamaru.

23 A posle dve godine kad se strižahu ovce Avesalomove u Val-Asoru, koji je kod Jefrema, on pozva sve sinove careve.

24 I dođe Avesalom k caru i reče mu: Evo, sad se strižu ovce sluzi tvom; neka pođe car i sluge njegove sa slugom svojim.

25 Ali car reče Avesalomu: Nemoj, sine, nemoj da idemo svi, da ti ne budemo na tegotu. I premda navaljivaše, opet ne hte ići, nego ga blagoslovi.

26 A Avesalom reče: Kad ti nećeš, a ono neka ide s nama Amnon brat moj. A car mu reče: Što da ide s tobom?

27 Ali navali Avesalom na nj, te pusti s njim Amnona i sve sinove carske.

28 Tada Avesalom zapovedi momcima svojim govoreći: Pazite, kad se srce Amnonu razveseli od vina, i ja vam kažem: Ubijte Amnona; tada ga ubijte; ne bojte se, jer vam ja zapovedam, budite slobodni i hrabri.

29 I učiniše s Amnonom sluge Avesalomove kako im zapovedi Avesalom. Tada ustaše svi sinovi carevi i pojahaše svak svoju mazgu i pobegoše.

30 A dokle još behu na putu, dođe glas Davidu da je Avesalom pobio sve sinove careve, da nije ostao od njih ni jedan.

31 Tada ustavši car razdre haljine svoje, i leže na zemlju, i sve sluge njegove koje stajahu oko njega razdreše haljine svoje.

32 A Jonadav sin Same brata Davidovog progovori i reče: Neka ne govori gospodar moj da su pobili svu decu, careve sinove; poginuo je samo Amnon, jer Avesalom beše tako naumio od onog dana kad Amnon osramoti Tamaru sestru njegovu.

33 Neka dakle car gospodar moj ne misli o tom u srcu svom govoreći: Svi sinovi carevi pogiboše; jer je samo Amnon poginuo.

34 A Avesalom pobeže. A momak na straži podiže oči svoje i ugleda, a to mnogi narod ide k njemu pokraj gore.

35 I Jonadav reče caru: Evo idu sinovi carevi; kao što je kazao sluga tvoj, tako je bilo.

36 I kad izreče, a to sinovi carevi dođoše, i podigavši glas svoj plakaše; a i car i sve sluge njegove plakaše vrlo.

37 Avesalom pak pobeže i otide k Talmaju sinu Amijudovom caru gesurskom. A David plakaše za sinom svojim svaki dan.

38 A kad Avesalom uteče i dođe u Gesur, osta onde tri godine.

39 Potom zažele car David otići k Avesalomu, jer se uteši za Amnonom što pogibe.