Мерриам-Вебстерова прва дефиниција речи „љубав“ је „снажна наклоност према другом која произилази из сродства или личних веза“. Па, да, али „снажна наклоност“ изгледа некако слаба, а мотивације могу бити племенитије од „сродства или личних веза“. Речник такође нуди „наклоност засновану на дивљењу, добронамерности или заједничким интересима“, „топлу приврженост, ентузијазам или оданост“ и „несебичну лојалну и добронамерну бригу за добро другога“. Ниједан од њих није у складу са осећајем, зар не?
Дакле, шта је Сведенборг? Љубав, у новој хришћанској теологији, значи постати једно са другима.
“Обележје љубави није да волимо себе, већ да волимо друге и да будемо сједињени са њима кроз љубав“, пише он у „Божанској љубави и мудрости“. „Заиста, суштина сваке љубави се налази у јединству...“
То је, међутим, на неки начин само врх леденог брега: Сведенборгова дела говоре да је љубав – жеља за сједињењем – стварни извор целокупног постојања. Љубав је Бог, љубав је живот, љубав је циљ сваког човека, љубав је оно што нас води у рај или пакао, љубав је стварни извор све материје и енергије у универзуму, љубав је креатор саме стварности.
Како је то? Сведенборг пише да је суштина Бога – стварна супстанца Бога – чиста, савршена, бесконачна љубав, жеља за сједињењем изнад свега што бисмо икада могли да замислимо. Та жеља је потекла да се створи универзум и стварност какву познајемо, са једином сврхом да имамо нешто са чиме би се ујединили. А ми људи смо то нешто: Бића способна да прихвате љубав и да је узврате по слободном избору.
То значи да смо створени од љубави, и створени са циљем да волимо. Дакле, следи да оно што волимо, оно што желимо, налази се у унутрашњости нас самих, и заправо је наш живот, наша суштина - заправо јесмо.
То доводи до два очигледна питања: 1. Ако смо створени из Божје љубави, зашто смо тако гадни и себични? 2. Шта је са нашим мислима и идејама? Зар они ништа не рачунају?
Одговори на њих су повезани.
Прво, Бог нас је морао створити са способношћу за зло да бисмо били у слободи, јер да нисмо слободни, онда избор да прихватимо и узвратимо Његову љубав уопште не би био избор, и био би бесмислен. . На дубљем нивоу, Бог је савршенство, и да је створио нешто савршено, то би једноставно било више од Њега и Он би волео Себе. Дакле, морамо бити несавршени, али са способношћу да изаберемо љубав.
Та способност избора је заиста одговор на друго питање. Наша моћ размишљања и сазнања може бити одвојена од наших љубави, што значи да можемо знати да је нешто исправно чак и ако је у супротности са нашим жељама. Можемо да искористимо ту способност да приморамо себе да изаберемо шта је исправно и да замолимо Бога да заиста промени оно што волимо да би то било добро. Ако смо вредни и искрени, Бог ће заиста променити нашу љубав током нашег живота. Док смо спремни за рај, ми живимо у искреној љубави према другим људима и према Господу, а из тога и љубави према чињењу добра за друге. У том тренутку ми смо заправо у истинској слободи, јер је оно што желимо савршено усклађено са оним што знамо да је исправно и ми заправо можемо да радимо шта желимо.
Са друге стране: ако одбијемо да се укључимо у тај процес, одбијемо да видимо шта је исправно, одбијемо да се потрудимо да урадимо оно што је исправно и одбијемо Божију жељу да промени оно што волимо, завршићемо у паклу, заједно са други који воле само себе.
Ово ствара занимљиво и важно питање које сви можемо себи да поставимо: Дубоко у себи, у дубини себе, шта волимо? Да ли је добро? Да ли смо вољни да га отворимо Богу и замолимо га да га промени?