19. U Reči, “voleti” znači: činiti korisne stvari
56. U Reči, “voleti” znači: činiti korisne stvari, jer ljubav jeste volja, a volja jeste delanje, to jest, činjenje. Upravo smo u prethodnom pokazali da ljubav predstavlja volju; međutim, sad nam još preostaje da pokažemo šta je volja. Volja, razmatrana sama po sebi, nije ljubav, već je posuda za skladištenje ljubavi, i to takva posuda, koja ne samo da može da prima ljubav, već može i da menja svoja stanja, i da poprima različite forme, koje bivaju u skladu s tim stanjima; Objašnenje ovog fenomena se sastoji u tome, da što sve ono, što čini esenciju čovekovog života, neprekidno na njega vrši uticaj, s obzirom na to, da čovek nije život, već je primalac života, te je, prema tome, i primalac ljubavi, budući da ljubav jeste - život. To mogu da ilustruju čovekovi čulni organi. Oko nije svetlost, već je primalac svetlosti, a formirano je na takav način, da može da prima sve vrste svetlosti. Uho nije zvuk, već je primalac zvuka, kao i primalac zvučne modulacije i artikulacije. Isto je i sa drugim čovekovim spoljašnjim čulima. Jednako važi i za unutrašnje čulne organe, koji bivaju modifikovani i pokrenuti pomoću duhovne svetlosti i topline; a, posledično tome, istovetne stvari se odnose i na volju, koja predstavlja posudu za skladištenje duhovne toplote, koja, u svojoj suštini, jeste - ljubav. Ova posuda je raširena po celom čoveku; a u svojim prvim principima je smeštena u mozgu. Ovi prvi principi, ili počeci, ili glave, jesu supstance koje se nazivaju kortikalne [korteks (moždana kora) - spoljni sloj neuronskog tkiva mozga - prim. M. V.] i cinerealne [cinerea - siva materija mozga - prim. M. V.]. Iz njih se, kroz vlakna slična zracima, duhovna toplota spušta, sa svih strana, u u sve stvari na licu, kao i u sve stvari tela, i vrši svoja ciklična i kružna kretanja i, u skladu sa svojom formom, koja jeste duhovna animalna forma, a koja je opširinije tretirana drugde u ovom tekstu. I tako, sve stvari otuda, sve do jedne, od prvih stvari, pa sve do poslednjih, bivaju pokrenute, a u poslednjim stvarima bivaju predstavljene konačne posledice, koje su: dejstva, dela, činovi. Dobro je poznato da sve pokreće namera, odnosno, napor ili nasojanje [conatus]; a kad god prestane nastojanje, istovremeno prestaje i kretanje. Stoga, svako dobrovoljno delovanje čovekove volje predstavlja životnu nameru (nastojanje) u čoveku, a deluje u poslednjim stvarima pomoću vlakana i nerava, što samo po sebi nije ništa drugo negoli - večito nastojanje, koje se nastavlja i razvija od početaka u mozgu, pa sve do poslednjih stvari u delovima tela, gde nastojanja (namere) postaju činovi (dejstva, dela). U ovom tekstu smo, na ovom mestu, opsežno predstavili pomenute stvari, da bi se spoznalo šta je volja, odnosdno, da je volja - posuda za skladištenje ljubavi u večitom nastojanju da se deluje; a ovo nastojanje biva pobuđeno i determinisano putem delanja putem ljubavi, koja se uliva i prima.
57. Sad, iz svega ovoga sledi da "voleti" znači raditi, s obzirom na to, da "voleti" znači - posedovati volju; to stoga, što - šta god da čovek voli, on to i to želi; a za čime poseduje volju, to i čini, ako je moguće; a ako to ne učini zato što to nije moguće, čovekovo potencijalno dejstvovanje ulazi unutra i pretvara se u unutrašnje delo, naime, u unutrašnje činjenje, koje je realno, iako se ne manifestuje spolja. To stoga, što unutar čoveka ne mogu postojati nikakva nastojanja, niti može postojati ikakva volja, ukoliko se nastojanja i volja ne implementiraju u poslednje stvari; a kad je u poslednjim stvarima, volja jeste u unutrašnjem činu, iako taj čin ne opaža niko, pa ni sam čovek, jer čin postoji u njegovom duhu. Iz toga proizlazi da su volja i čin jedno, i da se volja računa kao čin. To se ne odnosi na prirodni svet, jer se u tom svetu unutrašnji čin volje ne pojavljuje, već se odnosi na duhovni svet, jer unutrašnji čin volje tamo biva dostupan viđenju.
Jer svi u duhovnom svetu delaju u skladu sa svojim ljubavima; oni, koji bivaju u nebeskoj ljubavi, delaju normalno; oni, pak, koji bivaju u paklenoj ljubavi, delaju ludački; a ako, ipak, na osnovu nekakvog straha koji ih obuzme, budu neaktivni, to jest, ne delaju, njihova volja jeste iznutra i dalje aktivna, ali ih strah zadržava da izrode svoja dela; ustvari, ta njihova akcija (delanje) ne prestaje, sve dok ne prestane volja. Budući da su volja i delo jedno, a volja je ljubav, sledi da reč "voleti" nema drugog značenja osim - činiti, delati; prema tome, u Reči, „ljubiti Gospoda i ljubiti bližnjeg“ znači: činiti korisne stvari bližnjem iz ljubavi koja je od Gospoda. Da je to upravo tako, sam Gospod uči u Jovanu:
Ko ima zapovijesti moje i drži ih on je onaj što ima ljubav k meni; a koji ima ljubav k meni imaće k njemu ljubav otac moj; i ja ću imati ljubav k njemu, i javiću mu se sam. Koji nema ljubavi k meni ne drži mojijeh riječi; a riječ što čujete nije moja nego oca koji me posla. (Jovan 14:21, 24).
Kao što otac ima ljubav k meni, i ja imam ljubav k vama; budite u ljubavi mojoj. Ako zapovijesti moje uzdižete ostaćete u ljubavi mojoj, kao što ja održah zapovijesti oca svojega i ostajem u ljubavi njegovoj. (Jovan 15:9–10).
A kad objedovaše, reče Isus Simonu Petru:
Simone Jonin! ljubiš li me većma nego ovi? Reče mu: da, Gospode! ti znaš da te ljubim. Reče mu Isus: pasi jaganjce moje. Reče mu opet drugom: Simone Jonin! ljubiš li me? Reče mu: da, Gospode! ti znaš da te ljubim. Reče mu Isus: pasi ovce moje. Reče mu trećom: Simone Jonin! ljubiš li me? A Petar posta žalostan što mu reče trećom: ljubiš li me? i reče mu: Gospode! ti sve znaš, ti znaš da te ljubim. Reče mu Isus: pasi ovce moje. (Jovan 21:15–17).
Štaviše, postoje dve stvari, koje nikako nije moguće mogu razdvojiti; to su, naime, biće [esse] i egzistencija, odnosno, postojanje [existere]. Biće nije ništa ukoliko ne postoji; ono, dakle, postaje nešto tek ako ima egzistenciju. Tako isto je i sa voljenjem i činjenjem, ili sa voljom i delovanjem; jer voleti i ne činiti, odnosno, posedovati volju i ne delovati, nemoguće je, s obzirom na to, da ljubav i volja u tom slučaju ne mogu postojati; opet, volja i ljubav postoje u činjenju i delovanju; prema tome, kada čovek čini i deluje, tada ljubav i volja poseduju biće. Gospoda i bliženjeg je moguće voleti isključivo na ovaj način, i ni na jedan drugi.
