1
Godine tridesete, meseca četvrtog, petog dana, kad bejah među robljem na reci Hevaru, otvoriše se nebesa, i videh utvare Božje.
2
Petog dana tog meseca, pete godine od kako se zarobi car Joahin,
3
Dođe reč Gospodnja Jezekilju sinu Vuzijevom, svešteniku, u zemlji haldejskoj na reci Hevaru, i onde dođe ruka Gospodnja nada nj.
4
I videh, i gle, silan vetar dolažaše od severa, i velik oblak i oganj koji se razgorevaše, i oko njega svetlost, a isred ognja kao jaka svetlost;
5
Isred njega još kao četiri životinje, koje na oči behu nalik na čoveka;
6
I u svake behu četiri lica, i četiri krila u svake;
7
I noge im behu prave, a u stopalu behu im noge kao u teleta; i sevahu kao uglađena bronza.
8
I ruke im behu čovečje pod krilima nad četiri strane, i lica im i krila behu na četiri strane.
9
Sastavljena im behu krila jedno s drugim; i ne okretahu se idući, nego svaka iđaše na prema se.
10
I lice beše u sve četiri lice čovečje i lice lavovo s desne strane, a s leve strane lice volujsko i lice orlovo u sve četiri.
11
I lica im i krila behu razdeljena ozgo; u svake se dva krila sastavljahu jedno s drugim, a dva pokrivahu im telo.
12
I svaka iđaše pravo na prema se; iđahu kuda duh iđaše, i ne okretahu se idući.
13
I na oči behu te životinje kao živo ugljevlje, gorahu na oči kao sveće; taj oganj prolažaše između životinja i svetljaše se, i iz ognja izlažaše munja.
14
I životinje trčahu i vraćahu se kao munja.
15
I kad gledah životinje, gle, točak jedan beše na zemlji uza svaku životinju prema četiri lica njihova.
16
Obličjem i napravom behu točkovi kao boje hrisolitove, i sva četiri behu jednaka, i obličjem i napravom behu kao da je jedan točak u drugom.
17
Kad iđahu, iđahu sva četiri svaki na svoju stranu, i idući ne skretahu.
18
I naplaci im behu visoki strahota; i behu naplaci puni očiju unaokolo u sva četiri.
19
I kad iđahu životinje, iđahu i točkovi uz njih; i kad se životinje podizahu od zemlje, podizahu se i točkovi.
20
Kuda duh iđaše, onamo iđahu, i podizahu se točkovi prema njima, jer duh životinjski beše u točkovima.
21
Kad one iđahu, iđahu i oni; i kad one stajahu, stajahu i oni; i kad se one podizahu od zemlje, podizahu se i točkovi prema njima, jer duh životinjski beše u točkovima.
22
A nad glavama životinjama beše kao nebo, po viđenju kao kristal, strašno, razastrto ozgo, nad glavama njihovim.
23
A pod tim nebom behu im krila pružena, jedno prema drugom, a dva krila svakoj pokrivahu telo.
24
I čuh huku krila njihovih kad iđahu kao da beše huka velike vode, kao glas Svemogućeg i kao graja u logoru; i kad stajahu, spuštahu krila.
25
I kad stavši spuštahu krila, čujaše se glas ozgo iz neba, koje beše nad glavama njihovim.
26
I ozgo na onom nebu što im beše nad glavama, beše kao presto, po viđenju kao kamen safir, i na prestolu beše po obličju kao čovek.
27
I videh kao jaku svetlost, i u njoj unutra kao oganj naokolo, od bedara gore, a od bedara dole videh kao oganj i svetlost oko njega.
28
Kao duga u oblaku kad je kiša, takva na oči beše svetlost unaokolo. To beše viđenje slave Božje na očima; i kad videh, padoh na lice svoje, i čuh glas Nekoga koji govoraše.