ნაბიჯი 339

Სწავლა

     

2. Korinæanima Poslanica 3

1 Počinjemo li se opet sami hvaliti vama? Ili trebamo kao neki preporučene poslanice na vas ili od vas?

2 Jer ste vi naša poslanica napisana u srcima našim, koju poznaju i čitaju svi ljudi;

3 Koji ste se pokazali da ste poslanica Hristova, koju smo mi služeći napisali ne mastilom nego Duhom Boga Živoga, ne na kamenim daskama nego na mesnim daskama srca.

4 A takvo pouzdanje imamo kroz Hrista u Boga,

5 Ne da smo vrsni od sebe pomisliti šta, kao od sebe, nego je naša vrsnoća od Boga;

6 Koji i učini nas vrsnim da budemo sluge novom zavetu, ne po slovu nego po duhu; jer slovo ubija, a duh oživljuje.

7 Ako li služba smrti koja je u kamenju izrezana slovima, bi u slavi da sinovi Izrailjevi ne mogoše pogledati na lice Mojsijevo od slave lica njegovog koja prestaje:

8 A kamoli neće mnogo većma služba duha biti u slavi?

9 Jer kad je služba osuđenja slava, mnogo većma izobiluje služba pravde u slavi.

10 Jer i nije slavno što se proslavi s ove strane prema prevelikoj slavi.

11 Jer kad je slavno ono što prestaje, mnogo će većma biti u slavi ono što ostaje.

12 Imajući dakle takvu nadu s velikom slobodom radimo;

13 I ne kao što Mojsije metaše pokrivalo na lice svoje, da ne bi mogli sinovi Izrailjevi gledati svršetak onoga što prestaje.

14 No zaslepiše pomisli njihove; jer do samog ovog dana stoji ono pokrivalo neotkriveno u čitanju starog zaveta, jer u Hristu prestaje.

15 Nego do danas kad se čita Mojsije, pokrivalo na srcu njihovom stoji.

16 A kad se obrate ka Gospodu, uzeće se pokrivalo.

17 A Gospod je Duh: a gde je Duh onde je sloboda.

18 Mi pak svi koji otkrivenim licem gledamo slavu Gospodnju, preobražavamo se u ono isto obličje iz slave u slavu, kao od Gospodnjeg Duha.

2. Korinæanima Poslanica 4

1 Zato imajući ovu službu kao što bismo pomilovani, ne dosađuje nam se;

2 Nego se odrekosmo tajnog srama da ne živimo u lukavstvu, niti da izvrćemo reč Božiju, nego javljanjem istine da se pokažemo svakoj savesti čovečijoj pred Bogom.

3 Ako li je pak pokriveno jevanđelje naše u onima je pokriveno koji ginu,

4 U kojima bog sveta ovog oslepi razume nevernika, da im ne zasvetli videlo jevanđelja slave Hristove, koji je obličje Boga, koji se ne vidi.

5 Jer sebe ne propovedamo nego Hrista Isusa Gospoda, a sebe same vaše sluge Isusa Gospoda radi.

6 Jer Bog koji reče da iz tame zasvetli videlo, zasvetli u srcima našim na svetlost poznanja slave Božije u licu Isusa Hrista.

7 Ali ovo blago imamo u zemljanim sudovima, da premnoštvo sile bude od Boga, a ne od nas.

8 U svemu imamo nevolje, ali nam se ne dosađuje; zbunjeni smo, ali ne gubimo nadu;

9 Progone nas, ali nismo ostavljeni; obaljuju nas, ali ne ginemo.

10 I jednako nosimo na telu smrt Gospoda Isusa, da se i život Isusov na telu našem pokaže.

11 Jer mi živi jednako se predajemo na smrt za Isusa, da se i život Isusov javi na smrtnom telu našem.

12 Zato dakle smrt vlada u nama, a život u vama.

13 Imajući pak onaj isti duh vere kao što je napisano: verovah, zato govorih; mi verujemo, zato i govorimo.

14 Znajući da će Onaj koji podiže Isusa, i nas podignuti s Isusom, i postaviti s vama.

15 Jer je sve vas radi, da blagodat umnožena izobiluje hvalama na slavu Božiju.

16 Zato nam se ne dosađuje; no ako se naš spoljašnji čovek i raspada, ali se unutrašnji obnavlja svaki dan.

17 Jer naša laka sadašnja briga donosi nam večnu i od svega pretežniju slavu.

18 Nama koji ne gledamo na ovo što se vidi, nego na ono što se ne vidi; jer je ovo što se vidi, za vreme, a ono što se ne vidi, večno.

2. Korinæanima Poslanica 5

1 Jer znamo da kad se zemaljska naša kuća tela raskopa, imamo zgradu od Boga, kuću nerukotvorenu, večnu na nebesima.

2 Jer za tim uzdišemo, želeći obući se u svoj nebeski stan.

3 I da se obučeni, ne goli nađemo!

4 Jer budući u ovom telu, uzdišemo otežali; jer nećemo da se svučemo, nego da se preobučemo, da život proždere smrtno.

5 A Onaj koji nas za ovo isto stvori, Bog je, koji nam i dade zalog Duha.

6 Dobre smo, dakle, volje jednako, jer znamo da putujemo u telu, daleko od Gospoda.

7 Jer po veri živimo, a ne po gledanju.

8 Ali se ne bojimo, i mnogo volimo otići od tela, i ići ka Gospodu.

9 Zato se i staramo, ili ulazili ili odlazili, da budemo Njemu ugodni.

10 Jer nam se svima valja javiti na sudu Hristovom, da primimo svaki šta je koji u telu činio, ili dobro ili zlo;

11 Znajući, dakle, strah Gospodnji ljude savetujemo; a Bogu smo poznati, a nadamo se da smo i u vašim savestima poznati.

12 Jer se ne hvalimo opet pred vama, nego vama dajemo uzrok da se hvalite nama, da imate šta odgovoriti onima koji se hvale onim šta je spolja, a ne šta je u srcu.

13 Jer ako se odviše hvalimo, Bogu se hvalimo; ako li smo smerni, vama smo.

14 Jer ljubav Božja nagoni nas, kad mislimo ovo: ako jedan za sve umre, to dakle svi umreše.

15 Hristos za sve umre, da oni koji žive ne žive više sebi, nego Onome koji za njih umre i vaskrse.

16 Zato i mi odsad nikoga ne poznajemo po telu; i ako Hrista poznasmo po telu, ali Ga sad više ne poznajemo.

17 Zato, ako je ko u Hristu, nova je tvar: staro prođe, gle, sve novo postade.

18 Ali je sve od Boga, koji pomiri nas sa sobom kroz Isusa Hrista, i dade nam službu pomirenja.

19 Jer Bog beše u Hristu, i svet pomiri sa sobom ne primivši im grehe njihove, i metnuvši u nas reč pomirenja.

20 Tako smo mi poslani mesto Hrista, kao da Bog govori kroz nas; molimo vas u ime Hristovo pomirite se s Bogom.

21 Jer Onog koji ne znaše greha nas radi učini grehom, da mi budemo pravda Božja u Njemu.

2. Korinæanima Poslanica 6

1 Molimo vas, pak, kao pomagači da ne primite uzalud blagodat Božiju.

2 Jer On govori: U vreme najbolje poslušah te, i u dan spasenja pomogoh ti. Evo sad je vreme najbolje, evo sad je dan spasenja!

3 Nikakvo ni u čemu ne dajete spoticanje, da se služba ne kudi;

4 Nego u svemu pokažite se kao sluge Božije, u trpljenju mnogom, u nevoljama, u bedama, u tesnotama,

5 U ranama, u tamnicama, u bunama, u trudovima, u nespavanju, u postu,

6 U čistoti, u razumu, u podnošenju, u dobroti, u Duhu svetom, u ljubavi istinitoj,

7 U reči istine, u sili Božjoj, s oružjem pravde i nadesno i nalevo,

8 Slavom i sramotom, kuđenjem i pohvalom, kao varalice i istiniti,

9 Kao neznani i poznati, kao oni koji umiru i evo smo živi, kao nakaženi, a ne umoreni,

10 Kao žalosni, a koji se jednako vesele, kao siromašni, a koji mnoge obogaćavaju, kao oni koji ništa nemaju a sve imaju.

11 Usta naša otvoriše se k vama, Korinćani, i srce naše rasprostrani se.

12 Vama nije tesno mesto u nama, ali vam je tesno u srcima vašim.

13 A da mi vratite (kao deci govorim), rasprostranite se i vi.

14 Ne vucite u tuđem jarmu nevernika; jer šta ima pravda s bezakonjem? Ili kakvu zajednicu ima videlo s tamom?

15 Kako li se slaže Hristos s Velijarom? Ili kakav udeo ima verni s nevernikom?

16 Ili kako se udara crkva Božja s idolima? Jer ste vi crkve Boga Živoga, kao što reče Bog: Useliću se u njih, i živeću u njima, i biću im Bog, i oni će biti moj narod.

17 Zato iziđite između njih i odvojte se, govori Gospod, i ne dohvatajte se do nečistote, i ja ću vas primiti,

18 I biću vam Otac, i vi ćete biti moji sinovi i kćeri, govori Gospod Svedržitelj.

2. Korinæanima Poslanica 7

1 Imajući, dakle, ovakva obećanja, o ljubazni! Da očistimo sebe od svake poganštine tela i duha, i da tvorimo svetinju u strahu Božijem.

2 Primite nas, nikom ne učinismo nažao, nikoga ne pokvarismo, nikoga ne zanesosmo.

3 Ne govorim na osuđenje, jer pre rekoh da ste u srcima našim, da bih s vama i umro i živeo.

4 Vrlo slobodno govorim k vama, mnogo se hvalim vama, napunio sam se utehe, izobilan sam radošću pored svih briga naših.

5 Jer kad dođosmo u Makedoniju, nikakav mir nemaše telo naše, nego u svemu beše u nevolji: spolja borbe, iznutra strah.

6 Ali Bog, koji teši ponižene, uteši nas dolaskom Titovim.

7 A ne samo dolaskom njegovim, nego i utehom kojom se on uteši za vas kazujući vašu želju, vaše plakanje, vaše stradanje za mene, tako da se još većma obradovah.

8 Jer ako sam vas i ražalio poslanicom, ne kajem se, ako se i bejah raskajao: jer vidim da ona poslanica, ako i za malo, ražali vas.

9 Ali se sad radujem, ne što biste žalosni, nego što se ožalostiste na pokajanje: jer se ožalostiste po Bogu, da od nas ni u čemu ne štetujete.

10 Jer žalost koja je po Bogu donosi za spasenje pokajanje, za koje se nikada ne kaje; a žalost ovog sveta smrt donosi.

11 Jer, gle, ovo samo što se po Bogu ožalostiste, koliko učini staranje među vama? Kakvo pravdanje, kakvu nepovoljnost, kakav strah, kakvu želju, kakvu revnost, kakvu osvetu? U svemu pokazaste se da ste čisti u delu.

12 Jer ako vam i pisah, ne ovog radi koji je skrivio, niti onog radi kome je krivo učinjeno, nego da se pokaže među vama staranje naše za vas pred Bogom.

13 Zato se utešismo utehom vašom; a još se većma obradovasmo radosti Titovoj, jer vi svi umiriste duh njegov.

14 Jer što sam mu se za vas pohvalio, nisam se posramio; nego kako je sve istina što govorismo vama, tako i pohvala naša k Titu istinita bi.

15 I srce je njegovo puno ljubavi k vama kad se opominje poslušanja svih vas, kako ste ga sa strahom i drhtanjem primili.

16 Radujem se, dakle, što se u svemu smem osloniti na vas.