1
Reč Nemije, sina Ahalijinog; meseca Hisleva godine dvadesete kad bejah u Susanu gradu,
2
Dođe Ananije, jedan od braće moje s nekima iz Judeje; i zapitah ih za Judejce, za ostatak što beše ostao od ropstva i za Jerusalim.
3
A oni mi rekoše: Ostatak što osta od ropstva onde u zemlji, u velikoj je nevolji i sramoti, i zid je jerusalimski razvaljen i vrata su mu ognjem popaljena.
4
A kad čuh te reči sedoh i plakah, i tužih nekoliko dana, i postih i molih se pred Bogom nebeskim,
5
I rekoh: Oh Gospode Bože nebeski, Bože veliki i strašni, koji čuvaš zavet i milost onima koji Te ljube i drže Tvoje zapovesti.
6
Neka bude uho Tvoje prignuto i oči Tvoje otvorene da čuješ molitvu sluge svog kojom se sada molim pred Tobom dan i noćza sinove Izrailjeve, sluge Tvoje, i ispovedam grehe sinova Izrailjevih kojima Ti zgrešismo.
7
Skrivismo Ti i ne držasmo zapovesti ni uredbe ni zakone koje si zapovedio preko Mojsija, sluge svog.
8
Ali se opomeni reči koju si zapovedio Mojsiju sluzi svom govoreći: Vi ćete zgrešiti i ja ću vas rasejati među narode;
9
Ali ako se obratite k meni i stanete držati zapovesti moje i tvoriti ih, ako budete zagnani i na kraj sveta, sabraću vas odande i odvešću vas na mesto koje sam izabrao da onde nastanim ime svoje.
10
A ovo su sluge Tvoje i narod Tvoj, koji si iskupio silom svojom velikom i rukom svojom krepkom.
11
Oh Gospode! Neka bude uho Tvoje prignuto k molitvi sluge Tvog i k molitvi sluga Tvojih koji su radi bojati se imena Tvog, i daj danas sreću sluzi svom i učini da nađe milost pred ovim čovekom. A ja bejah peharnik carev.
