1
A u ono vreme kad sudiše sudije bi glad u zemlji; i jedan čovek iz Vitlejema Judinog otide da živi kao došljak u zemlji moavskoj sa ženom svojom i sa dva sina svoja.
2
A ime tom čoveku beše Elimeleh, a ženi mu ime Nojemina, a imena dvojice sinova njegovih Malon i Heleon; i behu Efraćani, iz Vitlejema Judinog; i dođoše u zemlju moavsku i nastaniše se onde.
3
Potom umre Elimeleh muž Nojeminin i ona osta sa dva sina svoja.
4
Oni se oženiše Moavkama; Jednoj beše ime Orfa a drugoj Ruta; i onde stajahu do deset godina.
5
Potom umreše obojica, Malon i Heleon; i žena osta bez dva sina svoja i bez muža svog.
6
Tada se ona podiže sa snahama svojim da se vrati iz zemlje moavske, jer ču u zemlji moavskoj da je Gospod pohodio narod svoj davši im hleba.
7
I iziđe iz mesta gde beše, i obe snahe njene s njom; pođoše putem da se vrate u zemlju Judinu.
8
Tada reče Nojemina obema snahama svojim: Idite, vratite se svaka u dom matere svoje; Gospod neka vam učini milost kao što vi učiniste umrlima i meni.
9
Da vam da Gospod da nađete počinak svaka u domu muža svog. I poljubi ih; a one povikavši zaplakaše,
10
I rekoše joj: Ne, nego ćemo se s tobom vratiti u tvoj narod.
11
A Nojemina im reče: Idite natrag, kćeri moje; što biste išle sa mnom? Zar ću još imati sinova u utrobi svojoj da vam budu muževi?
12
Vratite se, kćeri moje, idite; jer sam ostarela i nisam za udaju. A i da kažem da se nadam i da se još noćas udam, i da rodim sinove,
13
Zar ćete ih vi čekati dok odrastu? Zar ćete toga radi stajati neudate? Nemojte, kćeri moje; jer su moji jadi veći od vaših, jer se ruka Gospodnja podigla na me.
14
Tada one podigavši glas svoj plakaše opet; i Orfa poljubi svekrvu svoju; a Ruta osta kod nje.
15
A ona joj reče: Eto, jetrva se tvoja vratila narodu svom i k bogovima svojim; vrati se i ti za jetrvom svojom.
16
Ali Ruta reče: Nemoj me nagovarati da te ostavim i od tebe otidem; jer kuda god ti ideš, idem i ja; i gde god ti nastaniš, nastaniću se i ja; tvoj je narod moj narod, i tvoj je Bog moj Bog.
17
Gde ti umreš, umreću i ja, i onde ću biti pogrebena. To neka mi učini Gospod i to neka mi doda, smrt će me samo rastaviti s tobom.
18
A ona kad vide da je tvrdo naumila ići s njom, presta je odvraćati.
19
Tako idoše obe dok ne dođoše u Vitlejem; a kad dođoše u Vitlejem, sav grad uzavre njih radi, i govorahu: Je li to Nojemina?
20
A ona im govoraše: Ne zovite me više Nojemina, nego me zovite Mara, jer mi velike jade zadade Svemogući.
21
Obilna sam otišla, a praznu me vrati Gospod. Zašto me zovete Nojemina, kad me Gospod obori i Svemogući me ucveli.
22
Tako dođe natrag Nojemina i s njom Ruta Moavka, snaha njena, vrativši se iz zemlje moavske; a dođoše u Vitlejem o početku ječmene žetve.
