3. Ukratko rečeno, ovo o čemu se govori u vezi sa Gospodom kod svih Proroka Starog Zaveta, od Isaije do Malahije, kako u celini tako i u pojedinostima:
I. Gospod je došao na svet kada se napunilo vreme, a to je bilo onda kada ga više Jevreji nisu znali, i kada stoga nije bilo ništa ostalo od crkve; i da On nije došao na svet i otkrio Se, ljudski rod bi bio nestao večnom smrću. Kao što On Sam kaže kod Jovana:
„ako ne uzvjerujete da sam Ja, pomrijećete u grijesima svojim“ (8:24).
II. Gospod je došao na svet da izvrši poslednji sud, a time i da potčini postojeću prevlast paklova, a to se postiglo pomoću borbi (to jest iskušenja) koja je On podneo u ljudskom koje je primio od majke (u materinskom ljudskom prim.prev.), i pomoću neprestanih pobeda; jer. da paklovi nisu bili potisnuti, nijedan se čovek ne bi mogao spasiti.
III. Gospod je došao na svet da bi proslavio Svoje Ljudsko, a to je da ga ujedini sa Božanskim koje je u Njemu bilo od začeća.
IV. Gospod je došao na svet da bi usposatavio jednu novu crkvu koja bi Ga priznala za Otkupitelja i Spasi telja, i koja bi se otkupila i spasila kroz ljubav prema Njemu i veru u Njega.
V. U isto vreme On je i nebo doveo u red, tako da je činilo jedno sa crkvom.
VI. Muka na krstu bila je poslednja borba odnosno iskuš enje, pomoću koje je On sasvim pobedio paklove i u potpunosti proslavio Svoje Ljudsko.
U malom delu o Svetom Pismu videće se da Reč govori samo o ovim stvarima.
