1
Molitva proroka Avakuma; za pevanje.
2
Gospode, čuh reč Tvoju, i uplaših se; Gospode, delo svoje usred godina sačuvaj u životu, usred godina objavi ga, u gnevu seti se milosti.
3
Bog dođe od Temana i Svetac s gore Farana; slava Njegova pokri nebesa i zemlja se napuni hvale Njegove.
4
Svetlost Mu beše kao sunce, zraci izlažahu Mu iz ruku, i onde beše sakrivena sila Njegova.
5
Pred Njim iđaše pomor, i živo ugljevlje iđaše ispod nogu Njegovih.
6
Stade, i izmeri zemlju, pogleda i razmetnu narode, raspadoše se večne gore, slegoše se humovi večni; putevi su Mu večni.
7
Videh šatore etiopske u muci, ustreptaše zavesi zemlji madijanskoj.
8
Eda li se na reke razgnevi Gospod? Eda li se na reke raspali gnev Tvoj? Na more jarost Tvoja, kad si pojezdio na konjima svojim i na kolima svojim za spasenje?
9
Pomoli se luk Tvoj kao što si se zakleo plemenima; razdro si zemlju za reke.
10
Videše Te gore i uzdrhtaše, povodanj navali; bezdana pusti glas svoj, uvis podiže ruke svoje.
11
Sunce i mesec stadoše u stanu svom, idoše prema svetlosti Tvoje strele, prema sevanju sjajnog koplja Tvog.
12
Srdito si išao po zemlji, gnevno si gazio narode.
13
Izašao si na spasenje narodu svom, na spasenje s pomazanikom svojim; razmrskao si glavu kući bezbožničkoj do vrata otkrivši temelj.
14
Njegovim kopljima probio si glavu selima njegovim kad navaljivahu kao vihor da me razaspu, radovahu se kao da će proždreti siromaha u potaji.
15
Išao si po moru na konjima svojim, po gomili mnoge vode.
16
Čuh, i utroba se moja uskoleba, usne mi uzdrhtaše na glas, u kosti mi uđe trulež, i ustresoh se na mestu svom; kako ću počivati u dan nevolje, kad dođe na narod koji će ga opustošiti.
17
Jer smokva neće cvasti, niti će biti roda na lozi vinovoj; rod će maslinov prevariti, i njive neće dati hrane, ovaca će nestati iz tora, i goveda neće biti u oboru.
18
Ali ću se ja radovati u Gospodu, veseliću se u Bogu spasenja svog.
19
Gospod je Gospod sila moja, i daće mi noge kao u košute, i vodiće me po visinama mojim. Načelniku pevačkom uz žice moje.
