⁴ Duša je moja među lavovima, ležim među onima koji dišu plamenom. Zubi su sinova ljudskih koplja i strele, i njihov jezik mač oštar.

⁵ Uzvisi se više nebesa, Bože, po svoj zemlji neka bude slava Tvoja!

⁶ Metnuše zamku nogama mojim, i stegoše dušu moju, iskopaše preda mnom jamu, i sami padoše u nju.

⁷ Utvrdilo se srce moje, Bože, utvrdilo se srce moje; pevaću Te i slaviću.

⁸ Probudi se, slavo moja, probudi se, psaltire i gusle; ustaću rano.

⁹ Hvaliću Gospoda po narodima, pevaću Ti po plemenima.

¹⁰ Jer je velika do nebesa milost Tvoja, i istina Tvoja do oblaka.

¹¹ Uzvisi se više nebesa, Bože, po svoj zemlji neka bude slava Tvoja!

¹ Govorite li zaista istinu, silni, sudite li pravo, sinovi čovečiji?

² Ta, bezakonja sastavljate u srcu, mećete na merila zločinstva ruku svojih na zemlji.

³ Od samog rođenja zastraniše bezakonici, od utrobe materine tumaraju govoreći laž.

⁴ U njima je jed kao jed zmijinji, kao gluve aspide, koja zatiskuje uho svoje,

⁵ Koja ne čuje glas bajačev, vračara veštog u vračanju.

⁶ Bože! Polomi im zube u ustima njihovim; razbij čeljusti lavovima, Gospode!

⁷ Nek se proliju kao voda, i nestane ih. Kad puste strele, neka budu kao slomljene.

⁸ Kao puž, koji se raščinja, neka iščile; kao dete, koje žena pobaci, neka ne vide sunca.

⁹ Pre nego kotlovi vaši osete toplotu od potpaljenog trnja, i sirovo i nagorelo neka raznese vihor.

¹⁰ Obradovaće se pravednik kad vidi osvetu, opraće noge svoje u krvi bezbožnikovoj.

¹¹ I reći će ljudi: Zaista ima ploda pravedniku! Zaista je Bog sudija na zemlji!

¹ Izbavi me od neprijatelja mojih, Bože moj, i od onih, što ustaju na me, zakloni me.

² Izbavi me od onih koji čine bezakonje, i od krvopija sačuvaj me.

³ Evo, zlo namišljaju duši mojoj, skupljaju se na me silni, bez krivice moje i bez greha mog, Gospode.

⁴ Bez krivice moje steču se i oružaju se; ustani za mene, i gledaj.

⁵ Ti, Gospode, Bože nad vojskama, Bože Izrailjev, probudi se, obiđi sve ove narode, nemoj požaliti odmetnika.

⁶ Nek se vrate uveče, laju kao psi i idu oko grada.

⁷ Evo ruže jezikom svojim, mač im je u ustima, jer, vele, ko će čuti?

⁸ Ali Ti ćeš se, Gospode, smejati njima i posramiti sve ove narode.

⁹ Oni su jaki, ali ja na Tebe pogledam, jer si Ti Bog, čuvar moj.

¹⁰ Bog, koji me miluje, ide preda mnom, Bog mi daje bez straha da gledam neprijatelje svoje.

¹¹ Nemoj ih pobiti, da ne bi zaboravio narod moj; raspi ih silom svojom i obori ih, Gospode, braniču naš,

¹² Za greh usta njihovih; za reči jezika njihovog; nek se uhvate u oholosti svojoj za kletvu i laž koju su govorili.

¹³ Raspi u gnevu, raspi, da ih nema; i neka poznaju da Bog vlada nad Jakovom i do krajeva zemaljskih.

¹⁴ Nek se vrate uveče, laju kao psi, i idu oko grada.

¹⁵ Neka tumaraju tražeći hrane, i ne nasitivši se neka noći provode.

¹⁶ A ja ću pevati silu Tvoju, rano ujutru glasiti milost Tvoju; jer si mi bio odbrana i utočište u dan nevolje moje.

¹⁷ Silo moja! Tebi ću pevati, jer si Ti Bog čuvar moj, Bog koji me miluje.

¹ Bože, rasrdio si se na nas, rasuo si nas, gnevio si se; povrati nas.

² Zatresao si zemlju, i razvalio si je; stegni raseline njene, jer se njiha.

³ Dao si narodu svom da pozna ljutu nevolju, napojio si nas vina od kog se zanesosmo.

⁴ Podigni zastavu za one koji Te se boje, da uteku od luka,

⁵ Da se izbave mili Tvoji. Pomozi desnicom svojom i usliši me.

⁶ Bog reče u svetinji svojoj: Veseliću se, razdeliću Sihem, i dolinu Sokot razmeriću.

⁷ Moj je Galad, moj je Manasija, Jefrem je krepost glave moje, Juda skiptar moj,

⁸ Moav čaša moja, iz koje se umivam, na Edoma pružiću obuću svoju. Pevaj mi, filistejska zemljo!

⁹ Ko će me odvesti u tvrdi grad? Ko će me otpratiti do Edoma?

¹⁰ Zar nećeš Ti, Bože, koji si nas odbacio, i ne ideš, Bože, s vojskom našom?

¹¹ Daj nam pomoću teskobi. A obrana je čovečija uzalud.

¹² Bogom smo jaki: On gazi neprijatelje naše.