Библија... шта да се ради о томе? Јасно је да је то био огроман утицај на светску културу две хиљаде година, а на културу на Блиском истоку много стотина година пре тога. Како да га читамо и користимо данас?
Има смисла да би Бог пун љубави покушао да нам саопшти праве идеје, како бисмо их могли размотрити у свом рационалном уму и одлучити шта да радимо с њима. Код раних људи, пре развоја писаног језика, постоји много доказа из њихове уметности, и из усмене традиције, да су осећали комуникацију са Богом. Касније, како се писање развијало, налазимо писана дела – посебно Стари завет Библије – која показују Божју жељу да нам открије истине.
Библија, онаква каква је дошла до нас, је откривење Божјег ума, његовог плана, његове истине и његове љубави према нама. То је водич који можемо користити за добар живот. Древни је, али још увек свеж и релевантан. Његово унутрашње значење било је предмет многих истраживања.
Библија је подељена на два завета, Стари и Нови. Сваки тестамент је подељен на „књиге“, од којих свака има име, нпр. Постање, Излазак, итд. Свака књига је подељена на поглавља, а свако поглавље на стихове. Библија је преведена на многе језике, од стране многих преводилаца, неки од давнина, а многи раде и данас. Углавном, поделе на књиге, поглавља и стихове су прилично стандардне. Постоје неке варијације, делимично зато што оригинални текстови потичу из свитака који се међусобно разликују, али све у свему то је изненађујуће доследан, добро очуван скуп радова.
Стари завет је написан на хебрејском. Његове најраније приче, почевши од приче о стварању, и Адама и Еве, веома су древне. У Мојсијево време, можда 1300-1500 година пре Христа, те ране приче су записане и сачуване, али су већ биле део много старијег усменог предања.
Нови завет, написан убрзо након смрти и васкрсења Исуса Христа, написан је на грчком. Четири јеванђеља – по Матеју, Марку, Луки и Јовану, и Књига Откривења, чине његову срж, а допуњена су писмима – посланицама – које су написали први црквени поглавари: Павле, Петар, Јаков, Јован и Јуда .
Да ли ово дело треба да назовемо Библија или Реч?
У новој хришћанској теологији, склони смо да користимо термин „Реч“. Зашто? У својим бројним томовима теологије, Емануел Сведенборг користи термин „Библија“ само неколико пута, а већина тих случајева се односи на древне стилове писања. С друге стране, термин „Реч“ се појављује више од 15.000 пута, и то је од кључне важности за доктринарни систем који Сведенборг илуструје.
Која је разлика?
У Сведенборговим делима „Реч“ у свом најдубљем смислу означава божанску истину у њеној пуноћи, бесконачни израз бескрајне љубави Господње, која нас сија на начин на који светлост сија од сунца. У ствари, пошто је Господња суштина сама љубав и љубав не може постојати без облика, Сведенборгова дела говоре да је Реч заправо Господ, и да је Господ заправо Реч (размислите о Јовану 1:1: „Реч је била са Бог, и Реч беше Бог“).
Божанска истина је, наравно, експанзивна ствар: она је агенс и сила стварања, и одражава се у свим аспектима човечанства и природног света. Ако смо довољно разумели, могли бисмо да гледамо у поља и дрвеће и видимо природу Господње љубави и духовног света. Али то је течан израз; можемо да посечемо дрво и променимо га. Коначни израз Господње љубави је трајан и заштићен, скривен у причама и пророчанствима Библије где само они који воле Господа могу да почну да разумеју. Схваћене на унутрашњем, симболичком нивоу, те приче и пророчанства су у потпуности о самом Господу, откривајући Његову љубав у њеним бесконачним облицима, а читајући се отварамо Њему и пуштамо Му да се улије у наша срца и умове.
У извесном смислу, дакле, Библија је контејнер за Реч, компилација природног језика који је божански уређен тако да може да садржи и изражава духовне идеје. То је један од разлога зашто цркве засноване на Сведенборговим делима традиционално чак и саму физичку књигу називају „Реч“ уместо „Библија“. Они желе да буду отворени према љубави коју књига садржи, а не само према спољашњим значењима текста.
Други разлог је контроверзнији. Сведенборг каже да су само 34 библијске књиге написане са потпуним и непрекидним унутрашњим смислом, па су стога само те 34 заиста део Речи. 34 су пет књига Мојсија, Исуса Навина, Судије, две књиге Самуилове, две књиге о Царевима, Псалми, пророци Исаија, Јеремија, Плач, Језекиљ, Данило, Осија, Јоило, Амос, Авдија, Јона, Михеј , Наум, Авакум, Софонија, Агеј, Захарија и Малахија, четири јеванђеља и Откривење. Ово изоставља неке драгоцене књиге Старог завета: Рута, Јов, Пословице, Песма Соломонова и друге. Сведенборг их описује као „добре књиге за цркву“, али нису део саме Речи.
Али о тачном садржају Старог завета расправља се миленијумима и већ постоје варијације у јеврејској, католичкој и протестантској Библији. Оно што већина људи теже прихвата јесте идеја да дела ране хришћанске цркве – Дела апостолска и разне посланице хришћанских вођа – нису испуњена божанским.
Али размотрите разлику између начина на који су написана Јеванђеља и како су написане Посланице. Матеј, Марко, Лука и Јован су једноставно покушавали да забележе Исусове речи и дела, говорећи шта су знали о овим стварима у њиховом најспољнијем облику. Господ је био у стању да води тај спољашњи облик тако да изнутра може бити испуњен духовним кореспонденцијама. Посланице су, с друге стране, заиста биле први људски покушаји да протумаче Исусова учења и развију их у доследну доктрину. Чињеница да су писци већ покушавали да пронађу дубља значења значила је да њихово дело није могло да се искористи за садржавање дубљих значења. То не значи да су њихови доктринарни закључци погрешни - имали су огроман увид - али нису божански.
(Ссылки: Nebeske tajne 1403, 1405; Nebo i Pakao 241; Nauk Novog Jerusalima u Svetom Pismu 2, 3, 22, 23 [1,3], 24, 56, 77, 110, 111, The Doctrine of the New Jerusalem Regarding the Sacred Scripture 4, 5, 8, 18, 19, 20, 21, 26, 31, 97; Bijeli Konj 16)
