Сваки дан научиш нешто ново... као ову нову чињеницу, од колеге, једног дана прошле недеље:
Латинска реч коју преводимо као „црква“ је „еццлесиа“, која потиче од грчке речи „εκκλησια“ (екклесиа), која потиче од речи „αλεω“ (калео), или „позивање“.
„Еклесија“, у старој Грчкој, је била скуп људи који се сазивао. Није нужно било религиозно – често само окупљање сазвано да се доносе одлуке заједнице.
Та лингвистичка спознаја је покренула ток мисли: када покушавамо да подигнемо своје мисли изнад свакодневне потраге за храном и склоништем, и размишљамо о томе шта нас Господ заиста позива да урадимо - да ли помаже да то радимо заједно, или сами?
Шта Библија каже о томе? Дефинитивно има неких „заједно” пасуса. Ево неколико:
„Где су двоје или троје окупљени, ту сам и ја, усред њих“. (Mateju 18:20).
"Анђелу скупштине у Филаделфији напиши...“ (Otkrivenju 3:7)
Објавићу твоје име браћи својој. Усред сабора хвалићу те. (Psalam 22:22)
И, такође, постоје неки "усамљени" одломци. Ево два примера:
А ти, када се молиш, уђи у своју унутрашњу собу, и затворивши врата своја, помоли се Оцу свом који је у тајности, и Отац твој који види тајно, наградиће те јавно. (Mateju 6:6)
Када је Данило сазнао да је писмо потписано, ушао је у своју кућу (сада су му прозори били отворени у његовој соби према Јерусалиму) и клечао је на коленима три пута дневно, молио се и захваљивао пред својим Богом, као и он пре него што. (Danijel 6:10)
Чини се да је библијски одговор да нам треба ОБА. Постоји снага и инспирација која долази из окупљања и обожавања једни с другима. Такође постоји време када свако од нас мора да копа дубоко и уради то сам. Нико други на крају не може уместо вас да донесе те одлуке које мењају курс.
Али... у тренутку писања, случајно је недеља. Господ нас је позвао на екклесију. Понекад можете лакше да искористите божанску љубав и мудрост, или на нов начин, у екклесији. То је облик љубави према ближњем, тражења споја са добрим љубавима и правим идејама других људи.
Вероватно из тог разлога, то је дубоко укорењен део људског бића. Замислите... људска бића су десетинама хиљада година била окупљена заједно око логорских ватри – разговарајући, певајући, музицирајући, играјући – често тражећи Божанско.
