⁴³ A Lavan odgovori Jakovu i reče: Ove su kćeri moje kćeri, i ovi su sinovi moji sinovi, i ova stoka moja stoka, i šta god vidiš sve je moje; pa šta bih učinio danas kćerima svojim ili sinovima njihovim koje rodiše?

⁴⁴ Nego hajde da uhvatimo veru, ja i ti, da bude svedočanstvo između mene i tebe.

⁴⁵ I Jakov uze kamen i utvrdi ga za spomen.

⁴⁶ I reče Jakov braći svojoj; nakupite kamenja. I nakupiše kamenja i složiše na gomilu, i jedoše na gomili.

⁴⁷ I Lavan ga nazva Jegar-Sahadut, a Jakov ga nazva Galed.

⁴⁸ I reče Lavan: Ova gomila neka bude svedok između mene i tebe danas. Zato se prozva Galed.

⁴⁹ A prozva se i Mispa, jer reče Lavan: Neka Gospod gleda između mene i tebe, kad ne uzmožemo videti jedan drugog.

⁵⁰ Ako ucveliš kćeri moje i ako uzmeš žene preko mojih kćeri, neće čovek biti između nas nego gle Bog svedok između mene i tebe.

⁵¹ I još reče Lavan Jakovu: Gledaj ovu gomilu i gledaj ovaj spomenik, koji podigoh između sebe i tebe.

⁵² Svedok je ova gomila i svedok je ovaj spomenik, da ni ja neću preći preko ove gomile k tebi ni ti k meni da nećeš preći preko ove gomile i spomenika ovog na zlo.

⁵³ Bog Avramov i bogovi Nahorovi, bogovi oca njihovog, neka sude među nama. A Jakov se zakle strahom oca svog Isaka.

⁵⁴ I Jakov prinese žrtvu na gori, i sazva braću svoju na večeru; i jedoše pa noćiše na gori.

⁵⁵ A ujutru rano usta Lavan, i izljubi svoju unučad i kćeri svoje, i blagoslovi ih, pa otide, i vrati se u svoje mesto.

¹ A Jakov otide svojim putem; i sretoše ga anđeli Božiji;

² A kad ih ugleda Jakov, reče: Ovo je logor Božji. I prozva ono mesto Mahanaim.

³ I Jakov posla pred sobom glasnike k Isavu bratu svom u zemlju Sir, krajinu edomsku.

⁴ I zapovedi im govoreći: Ovako kažite gospodaru mom Isavu: Sluga tvoj Jakov ovako kaže: Bio sam došljak kod Lavana i bavio se do sad.

⁵ A imam volova i magaraca, ovaca i sluga, i sluškinja, i poslah da javim tebi gospodaru svom, eda bih našao milost pred tobom.

⁶ I vratiše se glasnici k Jakovu i rekoše mu: Idosmo do brata tvog Isava, i eto on ti ide na susret s četiri stotine momaka.

⁷ A Jakov se uplaši jako i zabrinu se; pa razdeli svoje ljude i ovce i goveda i kamile u dve čete.

⁸ I reče: Ako Isav udari na jednu četu i razbije je, da ako druga uteče.

⁹ I reče Jakov: Bože oca mog Avrama i Bože oca mog Isaka, Gospode, koji si mi kazao: Vrati se u zemlju svoju i u rod svoj, i ja ću ti biti dobrotvor!

¹⁰ Nisam vredan tolike milosti i tolike vere što si učinio sluzi svom; jer samo sa štapom svojim pređoh preko Jordana, a sada sam gospodar od dve čete.

¹¹ Izbavi me iz ruke brata mog, iz ruke Isavove, jer se bojim da ne dođe i ubije mene i mater s decom.

¹² A Ti si kazao: Zaista ja ću ti biti dobrotvor, i učiniću seme tvoje da bude kao peska morskog, koji se ne može izbrojati od množine.

¹³ I zanoći onde onu noć, i uze šta mu dođe do ruke, da pošalje na dar Isavu bratu svom,

¹⁴ Dvesta koza s dvadeset jaraca, dvesta ovaca s dvadeset ovnova,

¹⁵ Trideset kamila dojilica s kamiladima, četrdeset krava s desetoro teladi, dvadeset magarica s desetoro magaradi.

¹⁶ I predade ih slugama svojim, svako stado napose, i reče slugama: Idite napred preda mnom, ostavljajući dosta mesta između jednog stada i drugog.

¹⁷ I zapovedi prvom govoreći: Kad sretneš Isava, brata mog, pa te zapita: Čiji si? I kuda ideš? I čije je to što goniš pred sobom?

¹⁸ A ti reci: Sluge tvog Jakova, a ovo šalje na dar gospodaru svom Isavu, a eto i sam ide za nama.

¹⁹ Tako zapovedi i drugom i trećem i svima koji iđahu za stadom, i reče: Tako kažite Isavu kad naiđete na nj.

²⁰ I još kažite: Eto, Jakov sluga tvoj ide za nama. Jer govoraše: Ublažiću ga darom koji ide preda mnom, pa ću mu onda videti lice, da ako me lepo primi.

²¹ Tako otide dar napred, a on prenoći onu noćkod čete svoje.

²² I po noći usta, i uze obe žene i dve robinje i jedanaestoro dece svoje; i prebrodi brod Javok.

²³ A pošto njih uze i prevede preko potoka, preturi i ostalo što imaše.

²⁴ A kad osta Jakov sam, tada se jedan čovek rvaše s njim do zore.

²⁵ I kad vide da ga ne može svladati, udari ga po zglavku u stegnu, te se Jakovu iščaši stegno iz zglavka, kad se čovek rvaše s njim.

²⁶ Pa onda reče: Pusti me, zora je. A Jakov mu reče: Neću te pustiti dokle me ne blagosloviš.

²⁷ A čovek mu reče: Kako ti je ime. A on odgovori: Jakov.

²⁸ Tada mu reče: Odsele se nećeš zvati Jakov, nego Izrailj; jer si se junački borio i s Bogom i s ljudima, i odoleo si.

²⁹ A Jakov zapita i reče: Kaži mi kako je tebi ime. A On reče: Što pitaš kako mi je ime? I blagoslovi ga onde.

³⁰ I Jakov nadede ime onom mestu Fanuil; jer, veli, Boga videh licem k licu, i duša se moja izbavi.

³¹ I sunce mu se rodi kad prođe Fanuil, i hramaše na stegno svoje.

³² Zato sinovi Izrailjevi ne jedu krajeve od mišića na zglavku u stegnu do današnjeg dana, što se Jakovu povrediše krajevi od mišića na zglavku u stegnu.

¹ A Jakov podigavši oči svoje pogleda, a to Isav ide, i četiri stotine ljudi s njim. I razdeli decu uz Liju i uz Rahilju i uz dve robinje.

² I namesti napred robinje i njihovu decu, pa Liju i njenu decu za njima, a najposle Rahilju i Josifa.

³ A sam prođe napred, i pokloni se do zemlje sedam puta dokle dođe do brata svog.

⁴ A Isav pritrča preda nj i zagrli ga i pade mu oko vrata i celiva ga, i obojica se zaplakaše,

⁵ I Isav podigavši oči ugleda žene i decu, pa reče: Ko su ti ono? A Jakov reče: Deca, koju Bog milostivo darova sluzi tvom.

⁶ I pristupiše robinje s decom svojom, i pokloniše se.

⁷ Potom pristupi i Lija i deca njena, i pokloniše se; a najposle pristupi Josif i Rahilja, i pokloniše se.

⁸ A Isav reče: Šta će ti čitava vojska ona koju sretoh? A on reče: Da nađem milost pred gospodarem svojim.

⁹ A Isav reče: Ima, brate, u mene dosta; neka tebi šta je tvoje.

¹⁰ A Jakov reče: Ne; ako sam sada našao milost pred tobom, primi dar iz moje ruke, jer videh lice tvoje kao da videh lice Božje, tako si me lepo dočekao.

¹¹ Primi dar moj, koji ti je doveden; jer me je obilato obdario Bog, i imam svega. I navali na nj, te primi.

¹² Posle reče Isav: Hajde da idemo, ići ću i ja s tobom.

¹³ A Jakov mu reče: Zna gospodar moj da su ova deca nejaka, i imam ovaca i krava dojilica, pa ako ih usteram jedan dan, poginuće mi sve stado.

¹⁴ Nego gospodar moj neka ide pred slugom svojim, a ja ću polako ići, koliko mogu deca i stoka, dokle dođem ka gospodaru svom u Sir.

¹⁵ A Isav reče: A ono da ti ostavim nekoliko ljudi što su sa mnom. A on reče: Na šta? Daj da nađem milost pred gospodarem svojim.

¹⁶ I tako Isav vrati se isti dan svojim putem u Sir.

¹⁷ A Jakov otide u Sokot, i onde načini sebi kuću a stoci svojoj načini staje; zato nazva ono mesto Sokot.

¹⁸ Posle dođe Jakov zdravo u grad Sihem u zemlji hananskoj, vrativši se iz Padan-Arama, i namesti se prema gradu.

¹⁹ I kupi komad zemlje, gde razape šator svoj, od sinova Emora oca Sihemovog za sto novaca.

²⁰ I načini onde žrtvenik, i nazva ga: Silni Bog Izrailjev.

¹ A Dina kći Lijina, koju rodi Jakovu, izađe da gleda devojke u onom kraju.

² A ugleda je Sihem, sin Emora Efejina, kneza od one zemlje, i uze je i leže s njom i osramoti je.

³ I prionu srce njegovo za Dinu kćer Jakovljevu, i devojka mu omile, i on joj se umiljavaše.

⁴ I reče Sihem Emoru ocu svom govoreći: Oženi me ovom devojkom.

⁵ A Jakov ču da je osramotio Dinu kćer njegovu; a sinovi njegovi behu u polju sa stokom njegovom, i Jakov oćute dokle oni ne dođu.

⁶ A Emor otac Sihemov iziđe k Jakovu da se razgovori s njim.

⁷ A kad dođoše sinovi Jakovljevi iz polja i čuše šta je bilo, žao bi ljudima vrlo i razgneviše se veoma, što učini sramotu Izrailju obležav kćer Jakovljevu, kako ne bi valjalo činiti.

⁸ Tada im reče Emor govoreći: Sin moj Sihem srcem prionu za vašu kćer; podajte mu je za ženu.

⁹ I oprijateljite se s nama; kćeri svoje udajite za nas i kćerima našim ženite se.

¹⁰ Pa živite s nama, i zemlja će vam biti otvorena; nastanite se i trgujte i držite baštine u njoj.

¹¹ I reče Sihem ocu devojčinom i braći joj: Da nađem milost pred vama, i daću šta mi god kažete.

¹² Ištite mi koliko god hoćete uzdarja i dara, ja ću dati šta god kažete; samo mi dajte devojku za ženu.

¹³ A sinovi Jakovljevi odgovoriše Sihemu i Emoru ocu njegovom prevarno, jer osramoti Dinu sestru njihovu.

¹⁴ I rekoše im: Ne možemo to učiniti ni dati sestre svoje za čoveka neobrezanog, jer je to sramota nama.

¹⁵ Nego ćemo vam učiniti po volji, ako ćete se izjednačiti s nama i obrezati sve muškinje između sebe.

¹⁶ Onda ćemo udavati svoje kćeri za vas i ženićemo se vašim kćerima, i postaćemo jedan narod.

¹⁷ Ako li ne pristanete da se obrežete, mi ćemo uzeti svoju devojku i otići ćemo.

¹⁸ I po volji biše reči njihove Emoru i Sihemu sinu Emorovom.

¹⁹ I momak ne oklevaše učiniti to; jer mu kći Jakovljeva omile veoma; i on beše najviše poštovan između svih u kući oca svog.

²⁰ I otide Emor i sin mu Sihem na vrata grada svog, i rekoše građanima govoreći:

²¹ Ovi ljudi hoće mirno da žive s nama, da se nastane u ovoj zemlji i da trguju po njoj; a evo zemlja je široka i za njih; pa ćemo se kćerima njihovim ženiti i svoje ćemo kćeri udavati za njih.

²² Ali će tako pristati da žive s nama i da postanemo jedan narod, ako se sve muškinje među nama obrežu, kao što su oni obrezani.

²³ Njihova stoka i njihovo blago i sva goveda njihova neće li biti naša? Složimo se samo s njima, pa će ostati kod nas.

²⁴ I koji izlažahu na vrata grada njegovog, svi poslušaše Emora i Sihema sina njegovog; i obreza se sve muškinje, svi koji izlažahu na vrata grada njegovog.

²⁵ A treći dan kad oni behu u bolovima, uzeše dva sina Jakovljeva Simeun i Levije, braća Dinina, svaki svoj mač i uđoše slobodno u grad i pobiše sve muškinje.

²⁶ Ubiše i Emora i sina mu Sihema oštrim mačem, i uzevši Dinu iz kuće Sihemove otidoše.

²⁷ Tada dođoše sinovi Jakovljevi na pobijene, i opleniše grad, jer u njemu bi osramoćena sestra njihova.

²⁸ I uzeše ovce njihove i goveda njihova i magarce njihove, šta god beše u gradu i šta bod beše u polju.

²⁹ I sve blago njihovo, i svu decu i žene njihove pohvataše i odvedoše, i šta god beše u kojoj kući.

³⁰ A Jakov reče Simeunu i Leviju; smetoste me, i omraziste me narodu ove zemlje, Hananejima i Ferezejima; u mene ima malo ljudi, pa ako se skupe na me, hoće me ubiti te ću se istrebiti ja i dom moj.

³¹ A oni rekoše: Zar sa sestrom našom da rade kao s kurvom?