¹³ U Njega je mudrost i sila, u Njega je savet i razum.

¹⁴ Gle, On razgradi, i ne može se opet sagraditi; zatvori čoveka, i ne može se otvoriti.

¹⁵ Gle, ustavi vode, i presahnu; pusti ih, i isprevrću zemlju.

¹⁶ U Njega je jačina i mudrost, Njegov je koji je prevaren i koji vara.

¹⁷ On dovodi savetnike u ludilo, i sudije obezumljuje.

¹⁸ On razrešuje pojas carevima, i opasuje bedra njihova.

¹⁹ On dovodi knezove u ludilo, i obara jake.

²⁰ On uzima besedu rečitima, i starcima uzima razum.

²¹ On sipa sramotu na knezove, i raspasuje junake.

²² On otkriva duboke stvari ispod tame, i izvodi na videlo sen smrtni.

²³ On umnožava narode i zatire ih, rasipa narode i sabira.

²⁴ On oduzima srce glavarima naroda zemaljskih, i zavodi ih u pustinju gde nema puta,

²⁵ Da pipaju po mraku bez videla, i čini da tumaraju kao pijani.

¹ Eto, sve je to videlo oko moje, čulo uho moje, i razumelo.

² Šta vi znate, znam i ja, nisam gori od vas.

³ Ipak bih govorio sa Svemogućim, i rad sam s Bogom pravdati se.

⁴ Jer vi izmišljate laži, svi ste zaludni lekari.

⁵ O da biste sasvim ćutali! Bili biste mudri.

⁶ Čujte moj odgovor, i slušajte razloge usta mojih.

⁷ Treba li da govorite za Boga nepravdu ili prevaru da govorite za Nj?

⁸ Treba li da Mu gledate ko je? Treba li da se prepirete za Boga?

⁹ Hoće li biti dobro kad vas stane ispitivati? Hoćete li Ga prevariti kao što se vara čovek?

¹⁰ Zaista će vas karati, ako tajno uzgledate ko je.

¹¹ Veličanstvo Njegovo neće li vas uplašiti? I strah Njegov neće li vas spopasti?

¹² Spomeni su vaši kao pepeo, i vaše visine kao gomile blata.

¹³ Ćutite i pustite me da ja govorim, pa neka me snađe šta mu drago.

¹⁴ Zašto bih kidao meso svoje svojim zubima i dušu svoju metao u svoje ruke?

¹⁵ Gle, da me i ubije, opet ću se uzdati u Nj, ali ću braniti puteve svoje pred Njim.

¹⁶ I On će mi biti spasenje, jer licemer neće izaći preda Nj.

¹⁷ Slušajte dobro besedu moju, i neka vam uđe u uši šta ću iskazati.

¹⁸ Evo, spremio sam parbu svoju, znam da ću biti prav.

¹⁹ Ko će se preti sa mnom? Da sad umuknem, izdahnuo bih.

²⁰ Samo dvoje nemoj mi učiniti, pa se neću kriti od lica Tvog.

²¹ Ukloni ruku svoju od mene, i strah Tvoj da me ne straši.

²² Potom zovi me, i ja ću odgovarati; ili ja da govorim, a Ti mi odgovaraj.

²³ Koliko je bezakonja i greha mojih? Pokaži mi prestup moj i greh moj.

²⁴ Zašto skrivaš lice svoje i držiš me za neprijatelja svog?

²⁵ Hoćeš li skršiti list koji nosi vetar ili ćeš goniti suvu slamku,

²⁶ Kad mi pišeš gorčine, i daješ mi u nasledstvo grehe mladosti moje,

²⁷ I mećeš noge moje u klade, i paziš na sve staze moje i ideš za mnom ustopce?

²⁸ A on se raspada kao trulina, kao haljina koju jede moljac.

¹ Čovek rođen od žene kratka je veka i pun nemira.

² Kao cvet niče, i odseca se, i beži kao sen, i ne ostaje.

³ I na takvog otvaraš oko svoje, i mene vodiš na sud sa sobom!

⁴ Ko će čisto izvaditi iz nečista? Niko.

⁵ Izmereni su dani njegovi, broj meseca njegovih u Tebe je; postavio si mu među, preko koje ne može preći.

⁶ Odvrati se od njega da počine dokle ne navrši kao nadničar dan svoj.

⁷ Jer za drvo ima nadanja, ako se poseče, da će se još omladiti i da neće biti bez izdanka;

⁸ Ako i ostari u zemlji koren njegov i u prahu izumre panj njegov,

⁹ Čim oseti vodu, opet napupi i pusti grane kao prisad.

¹⁰ A čovek umire iznemogao; i kad izdahne čovek, gde je?

¹¹ Kao kad voda oteče iz jezera i reka opadne i usahne,

¹² Tako čovek kad legne, ne ustaje više; dokle je nebesa neće se probuditi niti će se prenuti oda sna svog.

¹³ O da me hoćeš u grobu sakriti i skloniti me dokle ne utoli gnev Tvoj, i da mi daš rok kad ćeš me se opomenuti!

¹⁴ Kad umre čovek, hoće li oživeti? Sve dane vremena koje mi je određeno čekaću dokle mi dođe promena.

¹⁵ Zazvaćeš, i ja ću Ti se odazvati; delo ruku svojih poželećeš.

¹⁶ A sada brojiš korake moje, i ništa ne ostavljaš za greh moj.

¹⁷ Zapečaćeni su u tobocu moji prestupi, i zavezuješ bezakonja moja.

¹⁸ Zaista, kao što gora padne i raspadne se, i kao što se stena odvali s mesta svog,

¹⁹ I kao što voda spira kamenje i povodanj odnosi prah zemaljski, tako nadanje čovečije obraćaš u ništa.

²⁰ Nadvađuješ ga jednako, te odlazi, menjaš mu lice i otpuštaš ga.

²¹ Ako sinovi njegovi budu u časti, on ne zna; ako li u sramoti, on se ne brine.

²² Samo telo dok je živ boluje, i duša njegova u njemu tuži.

¹ A Elifas Temanac odgovori i reče:

² Hoće li mudar čovek kazivati prazne misli i puniti trbuh vetrom istočnim,

³ Prepirući se govorom koji ne pomaže i rečima koje nisu ni na šta?

⁴ A ti uništavaš strah Božji i ukidaš molitve k Bogu.

⁵ Jer bezakonje tvoje pokazuju usta tvoja, ako i jesi izabrao jezik lukav.

⁶ Osuđuju te usta tvoja, a ne ja; i usne tvoje svedoče na te.

⁷ Jesi li se ti prvi čovek rodio? Ili si pre humova sazdan?

⁸ Jesi li tajnu Božiju čuo i pokupio u sebe mudrost?

⁹ Šta ti znaš što mi ne bismo znali? Šta ti razumeš što ne bi bilo u nas?

¹⁰ I sedih i starih ljudi ima među nama, starijih od oca tvog.

¹¹ Male li su ti utehe Božije? Ili imaš šta sakriveno u sebi?

¹² Što te je zanelo srce tvoje? I što sevaju oči tvoje,

¹³ Te obraćaš protiv Boga duh svoj i puštaš iz usta svojih takve reči?

¹⁴ Šta je čovek, da bi bio čist, i rođeni od žene, da bi bio prav?

¹⁵ Gle, ne veruje svecima svojim, i nebesa nisu čista pred očima Njegovim;

¹⁶ A kamoli gadni i smrdljivi čovek, koji pije nepravdu kao vodu?

¹⁷ Ja ću ti kazati, poslušaj me, i pripovediću ti šta sam video,

¹⁸ Šta mudraci kazaše i ne zatajiše, šta primiše od otaca svojih,

¹⁹ Kojima samim dana bi zemlja, i tuđin ne prođe kroz nju.

²⁰ Bezbožnik se muči svega veka svog, i nasilniku je malo godina ostavljeno.

²¹ Strah mu zuji u ušima, u mirno doba napada pustošnik na nj.

²² Ne veruje da će se vratiti iz tame, odsvuda priviđa mač.

²³ Tumara za hlebom govoreći: Gde je? Zna da je za nj spremljen dan tamni.

²⁴ Tuga i nevolja straše ga, i navaljuju na nj kao car gotov na boj.

²⁵ Jer je zamahnuo na Boga rukom svojom, i Svemogućem se opro.

²⁶ Trči ispravljena vrata na nj s mnogim visokim štitovima svojim.

²⁷ Jer je pokrio lice svoje pretilinom, i navaljao salo na bokove svoje.

²⁸ I sedeo je u gradovima raskopanim i u kućama pustim, obraćenim u gomilu kamenja.

²⁹ Neće se obratiti niti će ostati blago njegovo, i neće se raširiti po zemlji dobro njegovo.

³⁰ Neće izaći iz mraka, ogranke njegove osušiće plamen, odneće ga duh usta njegovih.

³¹ Neka se ne uzda u taštinu prevareni, jer će mu taština biti plata.

³² Pre svog vremena svršiće se, i grana njegova neće zeleneti.

³³ Otkinuće se kao s loze nezreo grozd njegov i pupci će se njegovi kao s masline pobacati.

³⁴ Jer će opusteti zbor licemerski, i oganj će spaliti šatore onih koji primaju poklone.

³⁵ Začinju nevolju i rađaju muku, i trbuh njihov sastavlja prevaru.

¹ A Jov odgovori i reče:

² Slušao sam mnogo takvih stvari; svi ste dosadni tešioci.

³ Hoće li biti kraj praznim rečima? Ili šta te tera da tako odgovaraš?

⁴ I ja bih mogao govoriti kao vi, da ste na mom mestu, gomilati na vas reči i mahati glavom na vas,

⁵ Mogao bih vas hrabriti ustima svojim, i micanje usana mojih olakšalo bi bol vaš.

⁶ Ako govorim, neće odahnuti bol moj; ako li prestanem, hoće li otići od mene?

⁷ A sada me je umorio; opustošio si sav zbor moj.

⁸ Navukao si na me mrštine za svedočanstvo; i moja mrša podiže se na me, i svedoči mi u oči.

⁹ Gnev Njegov rastrže me, nenavidi me, škrguće zubima na me, postavši mi neprijatelj seva očima svojim na me.

¹⁰ Razvaljuju na me usta svoja, sramotno me biju po obrazima, skupljaju se na me.