¹⁰ A kad kažeš tom narodu sve ove reči, ako ti kažu: Zašto izreče Gospod sve to veliko zlo na nas? I kakvo je bezakonje naše ili kakav je greh naš, kojim zgrešismo Gospodu Bogu svom?

¹¹ Tada im reci: Jer oci vaši ostaviše mene, govori Gospod, i idoše za drugim bogovima i služiše im i klanjaše im se, a mene ostaviše i zakon moj ne držaše;

¹² A vi još gore činite nego oci vaši, jer eto idete svaki po misli srca svog zlog ne slušajući mene.

¹³ Zato ću vas izbaciti iz ove zemlje u zemlju koje ne poznaste ni vi ni oci vaši, i onde ćete služiti drugim bogovima dan i noćdokle vam ne učinim milost.

¹⁴ Zato, evo, idu dani, govori Gospod, kad se neće više govoriti: Tako da je živ Gospod koji je izveo sinove Izrailjeve iz zemlje misirske;

¹⁵ Nego: Tako da je živ Gospod koji je izveo sinove Izrailjeve iz zemlje severne i iz svih zemalja u koje ih beše razagnao! Jer ću ih opet dovesti u zemlju njihovu koju sam dao ocima njihovim.

¹⁶ Gle, ja ću poslati mnoge ribare, govori Gospod, da ih love, i posle ću poslati mnoge lovce da ih love po svakoj gori i po svakom humu i po raselinama kamenim.

¹⁷ Jer oči moje paze na sve puteve njihove, nisu sakriveni od mene, niti je bezakonje njihovo zaklonjeno od mojih očiju.

¹⁸ I platiću im prvo dvojinom za bezakonje njihovo i za greh njihov, što oskvrniše zemlju moju strvima gadova svojih, i nasledstvo moje napuniše gnusobama svojim.

¹⁹ Gospode, kreposti moja i grade moj i utočište moje u nevolji, k Tebi će doći narodi od krajeva zemaljskih, i reći će: Doista oci naši imaše laž, i taštinu i što ni malo ne pomaže.

²⁰ Eda li će čovek načiniti sebi bogove, koji ipak nisu bogovi?

²¹ Zato, evo, ja ću ih naučiti sada, pokazaću im ruku svoju i silu svoju, da poznadu da mi je ime Gospod.

¹ Greh je Judin zapisan gvozdenom pisaljkom i vrhom od dijamanta, urezan je na ploči srca njihovog i na rogovima oltara vaših,

² Da se sinovi njihovi sećaju oltara njihovih i lugova njihovih pod zelenim drvetima, na visokim humovima.

³ Goro s poljem, daću imanje tvoje, sve blago tvoje daću da se razgrabi, visine tvoje, za greh po svim međama tvojim.

⁴ I ti ćeš i koji su s tobom ostaviti nasledstvo svoje, koje sam ti dao, i učiniću da služiš neprijateljima svojim u zemlji koje ne poznaješ; jer ste raspalili oganj gneva mog, koji će goreti do veka.

⁵ Ovako veli Gospod: Da je proklet čovek koji se uzda u čoveka i koji stavlja telo sebi za mišicu, a od Gospoda odstupa srce njegovo.

⁶ Jer će biti kao vres u pustinji, koji ne oseća kad dođe dobro, nego stoji u pustinji, na suvim mestima u zemlji slanoj i u kojoj se ne živi.

⁷ Blago čoveku koji se uzda u Gospoda i kome je Gospod uzdanica.

⁸ Jer će biti kao drvo usađeno kraj vode i koje niz potok pušta žile svoje, koje ne oseća kad dođe pripeka, nego mu se list zeleni, i sušne godine ne brine se i ne prestaje rađati rod.

⁹ Srce je prevarno više svega i opako: ko će ga poznati?

¹⁰ Ja Gospod ispitujem srca i iskušavam bubrege, da bih dao svakome prema putevima njegovim i po plodu dela njegovih.

¹¹ Kao što jarebica leži na jajima ali ne izleže, tako ko sabira bogatstvo ali s nepravdom, u polovini dana svojih ostaviće ga i najposle će biti lud.

¹² Mesto je svetinje naše presto slave, visoko Mesto od početka.

¹³ Nado Izrailjeva, Gospode! Svi koji Te ostavljaju neka se posrame; koji odstupaju od mene, neka se zapišu na zemlji, jer ostaviše izvor vode žive, Gospoda.

¹⁴ Isceli me, Gospode, i biću isceljen; izbavi me, i biću izbavljen, jer si Ti hvala moja.

¹⁵ Gle, oni mi govore: Gde je reč Gospodnja? Neka dođe.

¹⁶ A ja se ne zatezah ići za Tobom kao pastir, i dan žalosni ne želeh, Ti znaš; šta je god izašlo iz usta mojih, pred Tobom je.

¹⁷ Ne budi mi strah, Ti si utočište moje u zlu.

¹⁸ Neka se posrame koji me gone, a ja ne; neka se oni uplaše, a ja ne; pusti na njih zli dan, i dvostrukim polomom polomi ih.

¹⁹ Ovako mi reče Gospod: Idi, i stani na vrata sinova narodnih, na koja ulaze carevi Judini i na koja izlaze, i na svaka vrata jerusalimska.

²⁰ I reci im: Čujte reč Gospodnju, carevi Judini i svi Judejci i svi Jerusalimljani, koji ulazite na ova vrata.

²¹ Ovako veli Gospod: Čuvajte se da ne nosite breme u subotu i ne unosite na vrata jerusalimska.

²² I ne iznosite bremena iz kuća svojih u subotu, i nikakav posao ne radite, nego svetite subotu, kao što sam zapovedio ocima vašim.

²³ Ali ne poslušaše niti prignuše uha svog, nego otvrdnuše vratom svojim da ne poslušaju i ne prime nauke.

²⁴ Ako me poslušate, govori Gospod, da ne nosite bremena na vrata ovog grada u subotu, nego svetite subotu ne radeći u nju nikakav posao,

²⁵ Tada će ulaziti na vrata grada ovog carevi i knezovi, koji sede na prestolu Davidovom, na kolima i na konjima, oni i knezovi njihovi, Judejci i Jerusalimljani, i stajaće ovaj grad do veka.

²⁶ I dolaziće iz gradova Judinih i iz okoline jerusalimske, i iz zemlje Venijaminove, i iz ravnice i iz gora i s juga, i donosiće žrtve paljenice i prinose s darom i kadom, i žrtve zahvalne donosiće u dom Gospodnji.

²⁷ Ako li me ne poslušate da svetite subotu i ne nosite bremena ulazeći na vrata jerusalimska u subotu, onda ću raspaliti oganj na vratima njegovim, koji će upaliti dvorove jerusalimske i neće se ugasiti.

¹ Reč koja dođe Jeremiji od Gospoda govoreći:

² Ustani, i siđi u kuću lončarevu, i onde ću ti kazati reči svoje.

³ Tada siđoh u kuću lončarevu, i gle, on rađaše posao na svom kolu.

⁴ I pokvari se u ruci lončaru sud koji građaše od kala, pa načini iznova od njega drugi sud, kako beše volja lončaru da načini.

⁵ Tada dođe mi reč Gospodnja govoreći:

⁶ Ne mogu li činiti od vas kao ovaj lončar, dome Izrailjev? Govori Gospod; gle, šta je kao u ruci lončarevoj, to ste vi u mojoj ruci, dome Izrailjev.

⁷ Kad bih rekao za narod i za carstvo da ga istrebim i razorim i zatrem;

⁸ Ako se obrati narod oda zla, za koje bih rekao, i meni će biti žao sa zla koje mišljah da mu učinim.

⁹ A kad bih rekao za narod i za carstva da ga sazidam i nasadim;

¹⁰ Ako učini šta je zlo preda mnom ne slušajući glas moj, i meni će biti žao dobra koje rekoh da mu učinim.

¹¹ Zato sada reci Judejcima i Jerusalimljanima govoreći: Ovako veli Gospod: Evo spremam na vas zlo, i mislim misli na vas; vratite se, dakle, svaki sa svog puta zlog, i popravite puteve svoje i dela svoja.

¹² A oni rekoše: Nema ništa od toga, nego ćemo ići za svojim mislima i činićemo svaki po misli srca svog zlog.

¹³ Zato ovako govori Gospod: Pitajte po narodima je li ko čuo takvo šta? Grdilo veliko učini devojka Izrailjeva.

¹⁴ Ostavlja li sneg livanski sa stene moja polja? Ostavljaju li se vode studene, koje teku?

¹⁵ A narod moj mene zaboravi, kadi taštini, i spotiču se na svojim putevima, na starim stazama, da hode stazama puta neporavnjenog,

¹⁶ Da bih obratio zemlju njihovu u pustoš, na večnu sramotu, da se čudi ko god prođe preko nje i maše glavom svojom.

¹⁷ Kao ustokom razmetnuću ih pred neprijateljem; leđa a ne lice pokazaću im u nevolji njihovoj.

¹⁸ A oni rekoše: Hodite da smislimo šta Jeremiji, jer neće nestati zakona svešteniku ni saveta mudracu ni reči proroku; hodite, ubijmo ga jezikom i ne pazimo na reči njegove.

¹⁹ Pazi na me, Gospode, i čuj glas mojih protivnika.

²⁰ Eda li će se zlo vratiti za dobro, kad mi kopaju jamu? Opomeni se da sam stajao pred Tobom govoreći za njihovo dobro, da bih odvratio gnev Tvoj od njih.

²¹ Zato predaj sinove njihove gladi i učini da izginu od mača, i žene njihove da budu sirote i udove, i muževi njihovi da se pogube, mladiće njihove da pobije mač u boju.

²² Neka se čuje vika iz kuća njihovih, kad dovedeš na njih vojsku iznenada; jer iskopaše jamu da me uhvate, i zamke namestiše nogama mojim.

²³ A Ti, Gospode, znaš sve što su naumili meni da me ubiju, nemoj im oprostiti bezakonja ni greh njihov izbrisati ispred sebe; nego neka popadaju pred Tobom, u gnevu svom radi suprot njima.

¹ Ovako reče Gospod: Idi i kupi krčag zemljan u lončara s nekoliko starešina narodnih i starešina svešteničkih.

² I otidi u dolinu sina Enomovog što je pred vratima istočnim, i onde proglasi reči koje ću ti kazati.

³ I reci: Čujte reč Gospodnju, carevi Judini i stanovnici jerusalimski; ovako veli Gospod nad vojskama Bog Izrailjev: Evo, ja ću pustiti zlo na to mesto da će zujati uši svakome ko ga čuje.

⁴ Jer me ostaviše i oskvrniše ovo mesto kadeći na njemu drugim bogovima, kojih ne znaše ni oni ni oci njihovi, ni carevi Judini, i napuniše to mesto krvi prave.

⁵ I pogradiše visine Valu da sažižu sinove svoje ognjem na žrtve paljenice Valu, čega ne zapovedih niti o tom govorih, niti mi na um dođe.

⁶ Zato, evo, ide vreme, veli Gospod, kad se ovo mesto neće više zvati Tofet, ni dolina sina Enomovog, nego krvna dolina.

⁷ Jer ću uništiti savet Judin i jerusalimski na ovom mestu, i učiniću da padnu od mača pred neprijateljima svojim i od ruke onih koji traže dušu njihovu, i mrtva ću telesa njihova dati za hranu pticama nebeskim i zverima zemaljskim.

⁸ I obratiću taj grad u pustoš i rug: ko god prođe mimo nj, čudiće se i zviždaće za sve muke njegove.

⁹ I učiniću da jedu meso od svojih sinova i meso od svojih kćeri, i svaki će jesti meso od druga svog u nevolji i teskobi, kojom će im dosađivati neprijatelji njihovi i koji traže dušu njihovu.

¹⁰ Potom razbij krčag pred ljudima koji će ići s tobom.

¹¹ I reci im: Ovako veli Gospod nad vojskama: Tako ću razbiti taj narod i taj grad kao što se razbije sud lončarski, koji se ne može više opraviti, i u Tofetu će se pogrebavati, jer neće biti mesta za pogrebavanje:

¹² Tako ću učiniti tome mestu, veli Gospod, i stanovnicima njegovim i učiniću taj grad da bude kao Tofet;

¹³ I kuće jerusalimske i kuće careva Judinih biće nečiste kao mesto Tofet, sve kuće, gde na krovovima kadiše svoj vojsci nebeskoj i liše nalive drugim bogovima.

¹⁴ Potom se vrati Jeremija iz Tofeta kuda ga beše poslao Gospod da prorokuje, i stade u tremu doma Gospodnjeg, i reče svemu narodu:

¹⁵ Ovako veli Gospod nad vojskama, Bog Izrailjev: Evo, ja ću pustiti na taj grad i na sve gradove njegove sve zlo koje izrekoh za nj, jer otvrdnuše vratom svojim da ne slušaju reči moje.

¹ A Pashor sin Imirov, sveštenik, koji beše starešina u domu Gospodnjem, ču Jeremiju gde prorokuje te reči.

² I udari Pashor proroka Jeremiju, i metnu ga u tamnicu na gornjim vratima Venijaminovim uz dom Gospodnji.

³ A sutradan kad Pashor izvede Jeremiju iz tamnice, reče mu Jeremija: Gospod ti nade ime ne Pashor nego Magor-Misaviv.

⁴ Jer ovako veli Gospod: Evo, ja ću pustiti na te strah, na tebe i na sve prijatelje tvoje, koji će pasti od mača neprijatelja svojih, i oči će tvoje videti, i svega ću Judu dati u ruke caru vavilonskom, koji će ih odvesti u Vavilon, i pobiće ih mačem.

⁵ I daću sve bogatstvo tog grada i sav trud njegov i sve što ima dragoceno, i sve blago careva Judinih daću neprijateljima njihovim u ruke, i razgrabiće i uzeti i odneti u Vavilon.

⁶ I ti, Pashore, i svi koji žive u tvom domu otići ćete u ropstvo; i doći ćeš u Vavilon i onde ćeš umreti i onde ćeš biti pogreben ti i svi prijatelji tvoji, kojima si prorokovao lažno.

⁷ Nagovarao si me, Gospode, i dadoh se nagovoriti; bio si jači od mene i nadvladao si me; na podsmeh sam svaki dan, svak mi se podsmeva.

⁸ Jer od kad govorim, vapim, radi nasilja i pustošenja vičem, jer mi je reč Gospodnja na porugu i na podsmeh svaki dan.

⁹ I rekoh: Neću Ga više pominjati, niti ću više govoriti u ime Njegovo; ali bi u srcu mom kao oganj razgoreo, zatvoren u kostima mojim, i umorih se zadržavajući ga, i ne mogoh više.

¹⁰ Jer čujem poruge od mnogih, strah od svuda: Prokažite da prokažemo; svi koji behu u miru sa mnom, vrebaju da posrnem: Da ako se prevari, te ćemo ga nadvladati i osvetićemo mu se.

¹¹ Ali je Gospod sa mnom kao strašan junak; zato oni koji me gone spotaknuće se i neće nadvladati; posramiće se vrlo; jer neće biti srećni, sramota večna neće se zaboraviti.

¹² Zato, Gospode nad vojskama, koji kušaš pravednika, koji vidiš bubrege i srce, daj da vidim Tvoju osvetu na njima, jer Tebi kazah parbu svoju.

¹³ Pevajte Gospodu, hvalite Gospoda, jer izbavi dušu siromahu iz ruke zlikovačke.

¹⁴ Proklet da je dan u koji se rodih! dan, u koji me rodi mati moja, da nije blagosloven!

¹⁵ Proklet da je čovek koji javi ocu mom i vrlo ga obradova govoreći: Rodi ti se sin.

¹⁶ I taj čovek da bi bio kao gradovi koje Gospod zatre i ne bi Mu žao! Neka sluša viku ujutru i vrisku u podne,

¹⁷ Što me ne usmrti u utrobi materinoj da bi mi mati moja bila grob, i utroba njena da bi ostala do veka trudna.

¹⁸ Zašto iziđoh iz utrobe da vidim muku i žalost i da se svrše u sramoti dani moji?