¹ Kako sedi sam, posta kao udovica, grad koji beše pun naroda! Velik među narodima, glava među zemljama potpade pod danak!

² Jednako plače noću, i suze su mu na obrazima, nema nikoga od svih koji ga ljubljahu da ga poteši; svi ga prijatelji njegovi izneveriše, postaše mu neprijatelji.

³ Iseli se Juda od muke i ljutog ropstva; sedi među narodima, ne nalazi mir; svi koji ga goniše stigoše ga u tesnacu.

⁴ Putevi sionski tuže, jer niko ne ide na praznik; sva su vrata njegova pusta, sveštenici njegovi uzdišu, devojke su njegove žalosne, i sam je jadan.

⁵ Protivnici njegovi postaše glava, neprijateljima je njegovim dobro; jer ga Gospod ucveli za mnoštvo bezakonja njegovog; deca njegova idu u ropstvo pred neprijateljem.

⁶ I otide od kćeri sionske sva slava njena; knezovi su njeni kao jeleni koji ne nalaze paše; idu nemoćni pred onim koji ih goni.

⁷ Opominje se Jerusalim u muci svojoj i u jadu svom svih milina što je imao od starine, kad pada narod njegov od ruke neprijateljeve, a nikoga nema da mu pomogne; neprijatelji gledaju ga i smeju se prestanku njegovom.

⁸ Teško sagreši Jerusalim, zato posta kao nečista žena; svi koji su ga poštovali preziru ga, jer videše golotinju njegovu; a on uzdiše, i okreće se natrag.

⁹ Nečistota mu beše na skutovima; nije mislio na kraj svoj; pao je za čudo, a nema nikoga da ga poteši. Pogledaj, Gospode, muku moju, jer se neprijatelj poneo.

¹⁰ Neprijatelj poseže rukom na sve drage stvari njegove, i on gleda kako narodi ulaze u svetinju njegovu, za koje si zapovedio da ne dolaze na sabor Tvoj.

¹¹ Sav narod njegov uzdiše tražeći hleba, daju dragocene stvari svoje za jelo da okrepe dušu. Pogledaj, Gospode, i vidi kako sam poništen.

¹² Zar vam nije stalo, svi koji prolazite ovuda? Pogledajte i vidite, ima li bola kakav je moj, koji je meni dopao, kojim me ucveli Gospod u dan žestokog gneva svog.

¹³ S visine pusti oganj u kosti moje, koji ih osvoji; razape mrežu nogama mojim, obori me nauznako, pustoši me, te po vas dan tužim.

¹⁴ Svezan je rukom njegovom jaram od greha mojih, usukani su i dođoše mi na vrat; obori silu moju; predade me Gospod u ruke, iz kojih se ne mogu podignuti.

¹⁵ Polazi Gospod sve junake moje usred mene, sazva na me sabor da potre mladiće moje; kao grožđe u kaci izgazi Gospod devojku, kćer Judinu.

¹⁶ Zato ja plačem, oči moje, oči moje liju suze, jer je daleko od mene utešitelj, koji bi ukrepio dušu moju; sinovi moji propadoše, jer nadvlada neprijatelj.

¹⁷ Sion širi ruke svoje, nema nikoga da ga teši; Gospod zapovedi za Jakova, te ga opkoliše neprijatelji; Jerusalim posta među njima kao nečista žena.

¹⁸ Pravedan je Gospod, jer se suprotih zapovesti Njegovoj; čujte, svi narodi, i vidite bol moj; devojke moje i mladići moji otidoše u ropstvo.

¹⁹ Zvah prijatelje svoje, oni me prevariše; sveštenici moji i starešine moje pomreše u gradu tražeći hrane da okrepe dušu svoju.

²⁰ Pogledaj, Gospode, jer mi je tuga, utroba mi se uskolebala, srce se moje prevrće u meni, jer se mnogo suprotih; napolju učini me sirotim mač, a kod kuće sama smrt.

²¹ Čuju gde uzdišem, ali nema nikoga da me poteši; svi neprijatelji moji čuše za nesreću moju i raduju se što si to učinio; dovešćeš dan koji si oglasio, te će oni biti kao ja.

²² Neka izađe preda te sva zloća njihova, i učini kao što si učinio meni za sve grehe moje; jer je mnogo uzdaha mojih i srce je moje žalosno.

¹ Kako obastre Gospod oblakom u gnevu svom kćer sionsku! Svrže s neba na zemlju slavu Izrailjevu, i ne opomenu se podnožja nogu svojih u dan gneva svog!

² Gospod potre nemilice sve stanove Jakovljeve, razvali u gnevu svom gradove kćeri Judine, i na zemlju obori, oskvrni carstvo i knezove njegove.

³ Odbi u žestokom gnevu sav rog Izrailju, obrati natrag desnicu svoju od neprijatelja, i raspali se na Jakova kao oganj plameni, koji proždire sve oko sebe.

⁴ Nateže luk svoj kao neprijatelj, podiže desnicu svoju kao protivnik, i pobi sve što beše drago očima; na šator kćeri sionske prosu kao oganj gnev svoj.

⁵ Gospod posta kao neprijatelj; potre Izrailja, potre sve dvore njegove, raskopa sve gradove njegove, i umnoži kćeri Judinoj žalost i jad.

⁶ Razvali mu ogradu kao vrtu; potre mesto sastancima njegovim; Gospod vrže u zaborav na Sionu praznike i subotu, i u žestini gneva svog odbaci cara i sveštenika.

⁷ Odbaci Gospod oltar svoj, omrze na svetinju svoju, predade u ruke neprijateljima zidove dvora sionskih; stade ih vika u domu Gospodnjem kao na praznik.

⁸ Gospod naumi da raskopa zid kćeri sionske, rasteže uže, i ne odvrati ruke svoje da ne zatre, i ojadi opkop i zid, iznemogoše skupa.

⁹ Utonuše u zemlju vrata njena, polomi i potre prevornice njene; car njen i knezovi njeni među narodima su; zakona nema, i proroci njeni ne dobijaju utvare od Gospoda.

¹⁰ Starešine kćeri sionske sede na zemlji i ćute, posule su prahom glavu i pripasale kostret; oborile su k zemlji glave svoje devojke jerusalimske.

¹¹ Iščileše mi oči od suza, utroba se moja uskolebala, prosipa se na zemlju jetra moja od pogibli kćeri naroda mog, jer deca i koja sisaju obamiru na ulicama gradskim.

¹² Govore materama svojim: Gde je žito i vino? Obamiru kao ranjenici na ulicama gradskim, i ispuštaju dušu svoju u naručju matera svojih.

¹³ Koga ću ti uzeti za svedoka? S čim ću te izjednačiti, kćeri jerusalimska? Kakvu ću ti priliku naći, da te utešim, devojko, kćeri sionska? Jer je nesreća tvoja velika kao more, ko će te isceliti?

¹⁴ Proroci tvoji prorokovaše ti laž i bezumlje, i ne otkrivaše bezakonja tvog da bi odvratili ropstvo tvoje; nego ti kazivaše utvare lažne i koje će te prognati.

¹⁵ Pljeskaju rukama nad tobom svi koji prolaze, zvižde i mašu glavom za kćerju jerusalimskom: To li je grad, za koji govorahu da je prava lepota, radost svoj zemlji?

¹⁶ Razvaljuju usta na te svi neprijatelji tvoji, zvižde i škrguću zubima govoreći: Proždresmo; ovo je doista dan koji čekasmo; dočekasmo, videsmo.

¹⁷ Učini Gospod šta naumi, ispuni reč svoju, koju kaza odavna; razori nemilice i razveseli tobom neprijatelja, podiže rog protivnicima tvojim.

¹⁸ Viče srce njihovo ka Gospodu: Zide kćeri sionske, prolivaj potokom suze dan i noć, ne daj sebi mira, i zenica oka tvog da ne staje.

¹⁹ Ustani, viči obnoć, u početku straže, prolivaj srce svoje kao vodu pred Gospodom, podiži k Njemu ruke svoje za dušu dece svoje koja obamiru od gladi na uglovima svojih ulica.

²⁰ Pogledaj, Gospode, i vidi, kome si ovako učinio. Eda li žene jedu porod svoj, decu koju nose u naručju? Eda li se ubija u svetinji Gospodnjoj sveštenik i prorok?

²¹ Leže na zemlji po ulicama deca i starci, devojke moje i mladići moji padoše od mača, pobio si ih u dan gneva svog i poklao ne žaleći.

²² Sazvao si kao na praznik strahote moje od svuda, i u dan gneva Gospodnjeg niko ne uteče niti osta. Koje na ruku nosih i othranih, njih mi neprijatelj moj pobi.

¹ Ja sam čovek koji videh muku od pruta gneva Njegovog.

² Odvede me i opravi me u tamu, a ne na videlo.

³ Samo se na me obraća, obraća ruku svoju po vas dan.

⁴ Učini, te mi ostare telo i koža, potre kosti moje.

⁵ Zazida me, i optoči me žučju i mukom.

⁶ Posadi me u tamu kao umrle odavna.

⁷ Ogradi me da ne izađem, i metnu na me teške okove.

⁸ Kad vičem i vapim, odbija molitvu moju.

⁹ Zagradi puteve moje tesanim kamenom, i prevrati staze moje.

¹⁰ Posta mi kao medved u zasedi, kao lav u potaji.

¹¹ Pomete puteve moje, i razdre me, i uništi me.

¹² Nateže luk svoj, i metnu me streli za belegu.

¹³ Ustreli me u bubrege strelama iz tula svog.

¹⁴ Postah podsmeh svemu narodu svom i pesma njihova po vas dan.

¹⁵ Nasiti me gorčinom, opoji me pelenom.

¹⁶ Polomi mi zube kamenjem, uvali me u pepeo.

¹⁷ Udaljio si dušu moju od mira, zaboravih dobro.

¹⁸ I rekoh: Propade sila moja i nadanje moje od Gospoda.

¹⁹ Opomeni se muke moje i jada mog, pelena i žuči.

²⁰ Duša se moja opominje bez prestanka, i poništila se u meni.

²¹ Ali ovo napominjem srcu svom, te se nadam:

²² Milost je Gospodnja što ne izgibosmo sasvim, jer milosrđa Njegovog nije nestalo.

²³ Ponavlja se svako jutro; velika je vera tvoja.

²⁴ Gospod je deo moj, govori duša moja; zato ću se u Njega uzdati.

²⁵ Dobar je Gospod onima koji ga čekaju, duši, koja ga traži.

²⁶ Dobro je mirno čekati spasenje Gospodnje.

²⁷ Dobro je čoveku nositi jaram za mladosti svoje.

²⁸ Sam će sedeti i ćutati, jer Bog metnu breme na nj.

²⁹ Metnuće usta svoja u prah, eda bi bilo nadanja.

³⁰ Podmetnuće obraz svoj onome koji ga bije, biće sit sramote.

³¹ Jer Gospod ne odbacuje za svagda.

³² Jer ako i ucveli, opet će se i smilovati radi mnoštva milosti svoje.

³³ Jer ne muči iz srca svog ni cveli sinove čovečje.

³⁴ Kad gaze nogama sve sužnje na zemlji,

³⁵ Kad izvrću pravicu čoveku pred Višnjim,

³⁶ Kad čine krivo čoveku u parnici njegovoj, ne vidi li Gospod?

³⁷ Ko je rekao što i zbilo se, a Gospod da nije zapovedio?

³⁸ Ne dolaze li i zla i dobra iz usta Višnjeg?

³⁹ Zašto se tuži čovek živ, čovek na kar za grehe svoje?

⁴⁰ Pretražimo i razgledajmo pute svoje, i povratimo se ka Gospodu.

⁴¹ Podignimo srce svoje i ruke k Bogu na nebesima.

⁴² Zgrešismo i nepokorni bismo; Ti ne praštaš.

⁴³ Obastro si se gnevom, i goniš nas, ubijaš i ne žališ.

⁴⁴ Obastro si si se oblakom da ne prodre molitva.

⁴⁵ Načinio si od nas smetlište i odmet usred tih naroda.

⁴⁶ Razvaljuju usta svoja na nas svi neprijatelji naši.

⁴⁷ Strah i jama zadesi nas, pustošenje i zatiranje.

⁴⁸ Potoci teku iz očiju mojih radi pogibli kćeri naroda mog.

⁴⁹ Oči moje liju suze bez prestanka, jer nema odmora,

⁵⁰ Dokle Gospod ne pogleda i ne vidi s neba.

⁵¹ Oko moje muči mi dušu radi svih kćeri grada mog.