⁵² Teraju me jednako kao pticu neprijatelji moji nizašta.

⁵³ Svališe u jamu život moj i nabacaše kamenje na me.

⁵⁴ Dođe mi voda svrh glave; rekoh: Pogiboh!

⁵⁵ Prizivah ime Tvoje, Gospode, iz jame najdublje.

⁵⁶ Ti ču glas moj; ne zatiskuj uha svog od uzdisanja mog, od vike moje.

⁵⁷ Pristupao si kad Te prizivah, i govorio si: Ne boj se.

⁵⁸ Raspravljao si, Gospode, parbu duše moje, i izbavljao si život moj.

⁵⁹ Vidiš, Gospode, nepravdu koja mi se čini; raspravi parbu moju.

⁶⁰ Vidiš svu osvetu njihovu, sve što mi misle.

⁶¹ Čuješ rug njihov, Gospode, sve što mi misle,

⁶² Šta govore oni koji ustaju na me i šta namišljaju protiv mene po vas dan.

⁶³ Vidi, kad sedaju i kad ustaju, ja sam im pesma.

⁶⁴ Plati im, Gospode, po delima ruku njihovih.

⁶⁵ Podaj im uporno srce, prokletstvo svoje.

⁶⁶ Goni ih gnevom, i istrebi ih ispod nebesa Gospodnjih.

¹ Kako potamne zlato, promeni se čisto zlato? Kamenje je od svetinje razmetnuto po uglovima svih ulica.

² Dragi sinovi sionski, cenjeni kao najčistije zlato, kako se cene zemljani sudovi, kao delo ruku lončarevih!

³ I zveri ističu sise svoje i doje mlad svoju, a kći naroda mog posta nemilostiva kao noj u pustinji.

⁴ Jezik detetu koje sisa prionu za grlo od žeđi; deca ištu hleba, a nema nikoga da im lomi.

⁵ Koji jeđahu poslastice, ginu na ulicama; koji odrastoše u skerletu, valjaju se po bunjištu.

⁶ I kar koji dopade kćeri naroda mog veći je od propasti koja dopade Sodomu, koji se zatre u času i ruke se ne zabaviše oko njega.

⁷ Nazireji njeni behu čistiji od snega, belji od mleka; telo im beše crvenije od dragog kamenja, glatki kao safir.

⁸ A sada im je lice crnje od uglja, ne poznaju se na ulicama; koža im se prilepila za kosti, osušila se kao drvo.

⁹ Bolje bi onima koji su pobijeni mačem nego onima koji mru od gladi, koji izdišu ubijeni od nestašice roda zemaljskog.

¹⁰ Svojim rukama žene žalostive kuvaše decu svoju, ona im biše hrana u pogibli kćeri naroda mog.

¹¹ Navrši Gospod gnev svoj, izli žestoki gnev svoj, i raspali oganj na Sionu, koji mu proždre temelje.

¹² Ne bi verovali carevi zemaljski i svi stanovnici po vasiljenoj da će neprijatelj i protivnik ući na vrata jerusalimska.

¹³ Ali bi za grehe proroka njegovih i za bezakonja sveštenika njegovih, koji prolivahu krv pravedničku usred njega.

¹⁴ Lutahu kao slepci po ulicama, kaljahu se krvlju, koje ne mogahu da se ne dotiču haljinama svojim.

¹⁵ Odstupite, nečisti, viču im, odstupite, odstupite, ne dodevajte se ničega. I odlaze i skitaju se; i među narodima se govori: Neće se više staniti.

¹⁶ Gnev Gospodnji raseja ih, neće više pogledati na njih; ne poštuju sveštenika, nisu žalostivi na starce.

¹⁷ Većnam oči iščileše izgledajući pomoćzaludnu; čekasmo narod koji ne može izbaviti.

¹⁸ Vrebaju nam korake, da ne možemo hoditi po ulicama svojim, približi se kraj naš, navršiše se dani naši, dođe kraj naš.

¹⁹ Koji nas goniše, behu lakši od orlova nebeskih, po gorama nas goniše, u pustinji nam zasedaše.

²⁰ Disanje nozdrva naših, pomazanik Gospodnji, za kog govorasmo da ćemo živeti pod senom njegovim među narodima, uhvati se u jame njihove.

²¹ Raduj se i veseli se, kćeri edomska, koja živiš u zemlji Uzu! Doći će do tebe čaša, opićeš se, i otkrićeš se.

²² Svrši se kar za bezakonje tvoje, kćeri sionska; neće te više voditi u ropstvo; pohodiće tvoje bezakonje, kćeri edomska, otkriće grehe tvoje.

¹ Opomeni se, Gospode, šta nas zadesi; pogledaj i vidi sramotu našu.

² Nasledstvo naše privali se tuđincima, domovi naši inostrancima.

³ Postasmo sirote, bez oca, matere naše kao udovice.

⁴ Svoju vodu pijemo za novce, svoja drva kupujemo.

⁵ Na vratu nam je jaram, i gone nas; umoreni nemamo odmora.

⁶ Pružamo ruku k Misircima i Asircima, da se nasitimo hleba.

⁷ Oci naši zgrešiše, i nema ih, a mi nosimo bezakonja njihova.

⁸ Robovi nam gospodare, nema nikoga da izbavi iz ruku njihovih.

⁹ Sa strahom za život svoj od mača u pustinji donosimo sebi hleb.

¹⁰ Koža nam pocrne kao pećod ljute gladi.

¹¹ Sramote žene na Sionu i devojke po gradovima Judinim.

¹² Knezove vešaju svojim rukama, ne poštuju lice staračko.

¹³ Mladiće uzimaju pod žrvnje, i deca padaju pod drvima.

¹⁴ Staraca nema više na vratima, ni mladića na pevanju.

¹⁵ Nesta radosti srcu našem, igra naša pretvori se u žalost.

¹⁶ Pade venac s glave naše; teško nama, što zgrešismo!

¹⁷ Stoga je srce naše žalosno, stoga oči naše potamneše,

¹⁸ Sa gore Siona, što opuste, i lisice idu po njoj.

¹⁹ Ti, Gospode, ostaješ doveka, presto Tvoj od kolena do kolena.

²⁰ Zašto hoćeš da nas zaboraviš doveka, da nas ostaviš zadugo?

²¹ Obrati nas, Gospode, k sebi, i obratićemo se; ponovi dane naše kako behu pre.

²² Jer eda li ćeš nas sasvim odbaciti i gneviti se na nas veoma?