¹ I kad bi te se odvezosmo otrgnuvši se od njih, idući pravo dođosmo u Ko, i drugi dan u Rod i odande u Pataru.

² I našavši lađu koja polazi u Finikiju, uđosmo i odvezosmo se.

³ A kad nam se ukaza Kipar, ostavismo ga nalevo, i plovljasmo u Siriju, i stadosmo u Tiru; jer onde valjaše da se istovari lađa.

⁴ I našavši učenike ostasmo onde sedam dana: oni Pavlu govorahu Duhom da ne ide gore u Jerusalim.

⁵ A kad bi te mi dane navršismo, izišavši iđasmo, i praćahu nas svi sa ženama i decom do iza grada, i kleknuvši na bregu pomolismo se Bogu.

⁶ I oprostivši se jedan s drugim uđosmo u lađu; a oni se vratiše svojim kućama.

⁷ A mi počevši plovljenje od Tira, dođosmo u Ptolemaidu; i pozdravivši se s braćom ostasmo kod njih jedan dan.

⁸ A sutradan pošavši Pavle i koji bejasmo s njim dođosmo u Ćesariju; i ušavši u kuću Filipa jevanđelista, koji beše jedan od sedam đakona, ostasmo u njega.

⁹ I ovaj imaše četiri kćeri devojke koje proricahu.

¹⁰ Stojeći mi pak onde mnogo dana, dođe odozgo iz Judeje jedan prorok, po imenu Agav;

¹¹ I došavši k nama uze pojas Pavlov i svezavši svoje ruke i noge reče: Tako veli Duh Sveti: Čoveka kog je ovaj pojas, ovako će ga svezati u Jerusalimu Jevreji, i predaće ga u ruke neznabožaca.

¹² I kad čusmo ovo, molismo i mi i ondašnji da ne ide gore u Jerusalim.

¹³ A Pavle odgovori i reče: Šta činite te plačete i cepate mi srce? Jer ja ne samo svezan biti hoću, nego i umreti u Jerusalimu gotov sam za ime Gospoda Isusa.

¹⁴ A kad ga ne mogasmo odvratiti, umukosmo rekavši: Volja Božja neka bude.

¹⁵ A posle ovih dana spremivši se iziđosmo u Jerusalim.

¹⁶ A dođoše s nama i neki učenici iz Ćesarije vodeći sa sobom nekog Mnasona iz Kipra, starog učenika, u kog bismo mi stajali.

¹⁷ I kad dođosmo u Jerusalim, primiše nas braća ljubazno.

¹⁸ A sutradan otide Pavle s nama k Jakovu, i dođoše sve starešine.

¹⁹ I pozdravivši se s njima kazivaše sve redom šta učini Bog u neznabošcima njegovom službom.

²⁰ A oni čuvši hvaljahu Boga i rekoše mu: Vidiš li, brate! Koliko je hiljada Jevreja koji verovaše, i svi teže na stari zakon.

²¹ A doznali su za tebe da učiš otpadanju od zakona Mojsijevog sve Jevreje koji žive među neznabošcima, kazujući da im ne treba obrezivati dece svoje, niti držati običaje otačke.

²² Šta ćemo dakle sad? Narod će se sabrati jamačno; jer će čuti da si došao.

²³ Ovo dakle učini šta ti kažemo: u nas imaju četiri čoveka koji su se zavetovali Bogu;

²⁴ Ove uzmi i očisti se s njima, i potroši na njih neka ostrižu glave svoje, i svi će doznati da ono što su čuli za tebe ništa nije, nego da i sam držiš zakon i živiš po njemu.

²⁵ A za neznabošce koji verovaše mi poslasmo presudivši da oni takvo ništa ne drže osim da se čuvaju od priloga idolskih, i od krvi, i od udavljenog, i od kurvarstva.

²⁶ Tada Pavle uze one ljude, i sutradan očistivši se s njima, uđe u crkvu, i pokaza kako izvršuje dane očišćenja dokle se ne prinese žrtva za svakog njih.

²⁷ A kad htede da se navrši sedam dana, videvši ga u crkvi oni Jevreji što behu iz Azije, pobuniše sav narod, i metnuše ruke na nj.

²⁸ Vičući: Pomagajte, ljudi Izrailjci! Ovo je čovek koji protiv naroda i zakona i protiv ovog mesta uči sve svuda; pa još i Grke uvede u crkvu i opogani sveto mesto ovo.

²⁹ Jer behu videli s njim u gradu Trofima iz Efesa, kog mišljahu da je uveo Pavle u crkvu.

³⁰ I sav se grad podiže, i navali narod sa sviju strana, i uhvativši Pavla vucijahu ga napolje iz crkve; i odmah se zatvoriše vrata.

³¹ A kad hteše da ga ubiju, dođe glas gore k vojvodi od čete da se pobuni sav Jerusalim.

³² A on odmah uzevši vojnike i kapetane dotrča na njih. A oni videvši vojvodu i vojnike prestaše biti Pavla.

³³ A vojvoda pristupivši uze ga, i zapovedi da ga metnu u dvoje verige, i pitaše ko je i šta je učinio.

³⁴ A jedan vikaše jedno, a drugi drugo po narodu. A kad ne može od bune ništa da razume upravo, zapovedi da ga odvedu u logor.

³⁵ A kad bi na basamacima, moraše ga vojnici nositi sile radi naroda.

³⁶ Jer za njim prista mnoštvo naroda koji vikahu: Pogubi ga.

³⁷ A kad htede Pavle da uđe u logor, reče vojvodi: Je li mi slobodno govoriti šta tebi? A on reče: Zar umeš grčki?

³⁸ Nisi li ti Misirac koji pre ovih dana podbuni i izvede u pustinju četiri hiljade hajduka?

³⁹ A Pavle reče: Ja sam čovek Jevrejin iz Tarsa, građanin poznatog grada u Kilikiji; nego te molim dopusti mi da govorim k narodu.

⁴⁰ A kad mu dopusti, stade Pavle na basamacima i mahnu rukom na narod; i kad posta velika tišina progovori jevrejskim jezikom govoreći:

¹ Ljudi, braćo i očevi! Čujte sad moj odgovor k vama.

² A kad čuše da im jevrejskim jezikom progovori, još veća tišina posta. I reče:

³ Ja sam čovek Jevrejin, koji sam rođen u Tarsu kilikijskom, i odgajen u ovom gradu kod nogu Gamaliilovih, naučen upravo otačkom zakonu, i bejah revnitelj Božji kao što ste vi svi danas.

⁴ Ja ovaj put gonih do same smrti, vezujući i predajući u tamnicu i ljude i žene,

⁵ Kao što mi svedoči i poglavar sveštenički i sve starešine; od kojih i poslanice primih na braću koja žive u Damasku; i iđah da dovedem one što behu onamo svezane u Jerusalim da se muče.

⁶ A kad iđah i približih se k Damasku, dogodi mi se oko podne da me ujedanput obasja velika svetlost s neba.

⁷ I padoh na zemlju, i čuh glas, koji mi govori: Savle! Savle! Zašto me goniš?

⁸ A ja odgovorih: Ko si Ti, Gospode? A On mi reče: Ja sam Isus Nazarećanin, kog ti goniš.

⁹ A koji behu sa mnom videše svetlost i uplašiše se; ali ne čuše glas koji mi govoraše.

¹⁰ A ja rekoh: Šta ću činiti, Gospode? A Gospod mi reče: Ustani i idi u Damask, i tamo će ti se kazati za sve šta ti je određeno da činiš.

¹¹ I kad obnevideh od silne svetlosti one, vođahu me za ruku oni koji behu sa mnom, i dođoh u Damask.

¹² A neki Ananija, čovek pobožan po zakonu, posvedočen od sviju Jevreja koji žive u Damasku,

¹³ Došavši k meni stade i reče mi: Savle brate! Progledaj. I ja u taj čas pogledah na nj.

¹⁴ A on mi reče: Bog otaca naših izabra te da poznaš volju Njegovu, i da vidiš pravednika, i da čuješ glas iz usta Njegovih:

¹⁵ Da Mu budeš svedok pred svim ljudima za ovo što si video i čuo.

¹⁶ I sad šta oklevaš? Ustani i krsti se, i operi se od greha svojih, prizvavši ime Gospoda Isusa.

¹⁷ A dogodi se, kad se vratih u Jerusalim i moljah se u crkvi Bogu, da postadoh izvan sebe,

¹⁸ I videh Ga gde mi govori: Pohitaj te izađi iz Jerusalima, jer neće primiti svedočanstvo tvoje za mene.

¹⁹ I ja rekoh: Gospode! Sami znadu da sam ja metao u tamnice i bio po zbornicama one koji Te veruju.

²⁰ I kad se prolivaše krv Stefana svedoka Tvog, i ja stajah i pristajah na smrt njegovu, i čuvah haljine onih koji ga ubijaju.

²¹ I reče mi: Idi, jer ću ja daleko da te pošaljem u neznabošce.

²² A oni ga slušahu do ove reči, pa podigoše glas svoj govoreći: Uzmi sa zemlje takvog; jer ne treba da živi.

²³ A kad oni vikahu i zbacivahu haljine i bacahu prah u nebo,

²⁴ Zapovedi vojvoda da ga odvedu u logor, i reče da ga bojem ispitaju da dozna za kakvu krivicu tako vikahu na nj.

²⁵ I kad ga pritegoše uzicama, reče Pavle kapetanu, koji stajaše onde: Zar vi možete biti čoveka Rimljanina, i još bez suda?

²⁶ A kad ču kapetan, pristupi k vojvodi i kaza govoreći: Gledaj šta ćeš činiti; jer je ovaj čovek Rimljanin.

²⁷ A vojvoda pristupivši reče mu: Kaži mi jesi li ti Rimljanin? A on reče: Da.

²⁸ A vojvoda odgovori: Ja sam za veliku cenu ime ovog građanstva dobio. A Pavle reče: A ja sam se i rodio s njime.

²⁹ Onda odstupiše odmah od njega oni što hteše da ga ispituju; a vojvoda se uplaši kad razume da je Rimljanin i što ga beše svezao.

³⁰ A sutradan, želeći doznati istinu zašto ga tuže Jevreji, pusti ga iz okova, i zapovedi da dođu glavari sveštenički i sav sabor njihov; i svedavši Pavla postavi ga pred njima.

¹ A Pavle pogledavši na skupštinu reče: Ljudi braćo! Ja sa svom dobrom savesti živeh pred Bogom do samog ovog dana.

² A poglavar sveštenički Ananija zapovedi onima što stajahu kod njega da ga biju po ustima.

³ Tada mu reče Pavle: Tebe će Bog biti, zide okrečeni! I ti sediš te mi sudiš po zakonu, a prestupajući zakon zapovedaš da me biju.

⁴ A oni što stajahu naokolo rekoše: Zar psuješ Božjeg poglavara svešteničkog?

⁵ A Pavle reče: Ne znadoh, braćo, da je poglavar sveštenički, jer stoji napisano: Starešini naroda svog da ne govoriš ružno.

⁶ A znajući Pavle da je jedan deo sadukeja a drugi fariseja povika na skupštini: Ljudi braćo! Ja sam farisej i sin farisejev: za nadu i za vaskrsenje iz mrtvih doveden sam na sud.

⁷ A kad on ovo reče, postade raspra među sadukejima i farisejima, i razdeli se narod.

⁸ Jer sadukeji govore da nema vaskrsenja, ni anđela ni duha; a fariseji priznaju oboje.

⁹ I postade velika vika, i ustavši književnici od strane farisejske prepirahu se među sobom govoreći: Nikakvo zlo ne nalazimo na ovom čoveku; ako li mu govori duh ili anđeo, da se ne suprotimo Bogu.

¹⁰ A kad posta raspra velika, pobojavši se vojvoda da Pavla ne raskinu, zapovedi da siđu vojnici i da ga otmu između njih, i da ga odvedu u logor.

¹¹ A onu noćstade Gospod pred njega i reče: Ne boj se, Pavle, jer kao što si svedočio za mene u Jerusalimu, tako ti valja i u Rimu svedočiti.

¹² A kad bi dan, učiniše neki od Jevreja veće i zakleše se govoreći da neće ni jesti ni piti dokle ne ubiju Pavla.

¹³ A beše ih više od četrdeset koji ovu kletvu učiniše.

¹⁴ Ovi pristupivši ka glavarima svešteničkim i starešinama, rekoše: Kletvom zaklesmo se da nećemo ništa okusiti dok ne ubijemo Pavla;

¹⁵ Sad dakle vi sa saborom kažite vojvodi da ga sutra svede k vama, kao da biste hteli doznati bolje za njega; a mi smo gotovi da ga ubijemo pre nego se on približi.

¹⁶ A sin sestre Pavlove čuvši ovu zasedu dođe i uđe u logor i kaza Pavlu.

¹⁷ A Pavle dozvavši jednog od kapetana reče: Ovo momče odvedi k vojvodi, jer ima nešto da mu kaže.

¹⁸ A on ga uze i dovede k vojvodi, i reče: Sužanj Pavle dozva me i zamoli da ovo momče dovedem k tebi koje ima nešto da ti govori.

¹⁹ A vojvoda uzevši ga za ruku, i otišavši nasamo, pitaše ga: Šta je što imaš da mi kažeš?

²⁰ A ono reče: Jevreji dogovoriše se da te zamole da sutra svedeš Pavla k njima na skupštinu, kao da bi hteli bolje ispitati za njega;

²¹ Ali ti ih nemoj poslušati, jer ga čekaju od njih više od četrdeset ljudi koji su se zakleli da neće ni jesti ni piti dokle ga ne ubiju; i sad su gotovi, i čekaju tvoje obećanje.

²² A vojvoda onda otpusti momče zapovedivši mu: Nikom ne kazuj da si mi ovo javio.

²³ I dozvavši dvojicu od kapetana reče: Pripravite mi dvesta vojnika da idu do Ćesarije, i sedamdeset konjika i dvesta strelaca, po trećem satu noći.

²⁴ I neka dovedu konje da posade Pavla, i da ga prate do Filiksa sudije.

²⁵ I napisa poslanicu u kojoj ovako govoraše: