¹ A kad ču Hananej, car aradski, koji življaše na jugu, da ide Izrailj putem kojim idoše uhode, on se pobi s njima i zarobi ih nekoliko.

² Tada se Izrailj zavetova Gospodu i reče: Ako daš ovaj narod meni u ruke, do temelja ću raskopati gradove njihove.

³ I usliši Gospod glas Izrailjev i dade mu Hananeje, a on zatre njih i gradove njihove, i prozva ono mesto Orma.

⁴ Potom pođoše od gore Ora k Crvenom moru obilazeći zemlju edomsku, i oslabi duh narodu od puta.

⁵ I vikaše narod na Boga i na Mojsija: Zašto nas izvedoste iz Misira da izginemo u ovoj pustinji? Jer nema ni hleba ni vode, a ovaj se nikakvi hleb većogadio duši našoj.

⁶ A Gospod pusti na narod zmije vatrene, koje ih ujedahu, te pomre mnogo naroda u Izrailju.

⁷ Tada dođe narod k Mojsiju i rekoše: Zgrešismo što vikasmo na Gospoda i na tebe; moli Boga neka ukloni zmije od nas. I Mojsije se pomoli za narod.

⁸ I Gospod reče Mojsiju: Načini zmiju vatrenu, i metni je na motku, i koga ujede zmija, neka pogleda u nju, pa će ozdraviti.

⁹ I načini Mojsije zmiju od bronze, i metnu je na motku, i koga god ujede zmija on pogleda u zmiju od bronze, i ozdravi.

¹⁰ Potom pođoše sinovi Izrailjevi, i stadoše u logor u Ovotu.

¹¹ I iz Ovota otišavši stadoše u logor na brdima avarimskim u pustinji koja je prema moavskoj s istoka.

¹² Odande otišavši stadoše u logor u dolini Zaredu.

¹³ I odatle otišavši stadoše u logor na brdu na Arnonu, koji je u pustinji i izlazi od međe amorejske. Jer je Arnon međa moavska između Moavaca i Amorejaca.

¹⁴ Zato se kaže u knjizi o ratovima Gospodnjim: Na Vajeva u Sufi i na potoke arnonske.

¹⁵ Jer ti potoci, koji dopiru do mesta Ara, teku pokraj međe moavske.

¹⁶ A otuda dođoše k Viru; to je studenac za koji beše rekao Gospod Mojsiju: Skupi narod, i daću im vode.

¹⁷ Tada peva Izrailj pesmu ovu: Diži se, studenče; pripevajte ga;

¹⁸ Studenče, koji kopaše knezovi, koji iskopaše poglavari narodni s onim koji postavi zakon, palicama svojim. A iz pustinje otidoše u Mantanail,

¹⁹ A iz Mantanaila, u Nadil, a iz Nadila u Vamot,

²⁰ A iz Vamota u dolinu koja je u polju moavskom kod gore Fazge i gleda u pustinju.

²¹ Tada posla Izrailj poslanike k Sionu, caru amorejskom govoreći:

²² Pusti da prođemo kroz tvoju zemlju, nećemo svrtati ni u polje ni u vinograd, niti ćemo piti vode iz studenaca; ići ćemo carskim putem dokle ne pređemo među tvoju.

²³ Ali ne dade Sion Izrailju da prođe kroz zemlju njegovu, nego sabra Sion sav narod svoj, i izađe na Izrailja u pustinju, i dođe u Jasu, i pobi se s Izrailjem.

²⁴ Ali ga iseče Izrailj oštrim mačem, i osvoji zemlju njegovu od Arona pa do Javoka, do sinova Amonovih, jer tvrda beše međa sinova Amonovih.

²⁵ I uze Izrailj sva ona mesta i naseli se u svim gradovima amorejskim, u Esevonu i u svim selima njegovim.

²⁶ Jer Esevon beše grad Siona, cara amorejskog, koji beše prvi zavojštio na cara moavskog i beše mu uzeo svu zemlju njegovu do Arnona.

²⁷ Zato govore u priči: Hodite u Esevon, da se sagradi i podigne grad Sionov.

²⁸ Jer oganj izađe iz Esevona, plamen iz grada Sionovog, i spali Ar moavski i stanovnike na visini arnonskoj.

²⁹ Teško tebi, Moave; propao si; narode Hemosov; dao je sinove svoje koji utekoše i kćeri svoje u ropstvo Sionu, caru amorejskom.

³⁰ Ali ih postreljasmo, propade Esevon do Devona, i potrsmo ih do Nofe, koja dopire do Medeve.

³¹ I tako živi Izrailj u zemlji amorejskoj.

³² Potom posla Mojsije da uhode Jazir, i uzeše sela oko njega, i izagnaše Amorejce koji behu onde.

³³ Potom obrativši se pođoše u Vasan; i iziđe Og, car vasanski pred njih, on i sav narod njegov na boj u Edrajin.

³⁴ A Gospod reče Mojsiju: Ne boj ga se; jer sam ga dao u tvoje ruke i sav narod njegov i zemlju njegovu; i učini mu kako si učinio Sionu, caru Amorejskom koji življaše u Esevonu.

³⁵ I pobiše ga i sinove njegove i sav narod njegov, da ne osta nijedan, i osvojiše zemlju njegovu.

¹ Odatle se podigoše sinovi Izrailjevi, i stadoše u logor u polju moavskom s one strane Jordana prema Jerihonu.

² I vide Valak, sin Seforov sve što učini Izrailj Amoreju.

³ I uplaši se Moav od naroda veoma; jer ga beše mnogo, i prituži Moavu od sinova Izrailjevih.

⁴ Pa reče Moav starešinama madijanskim: Sada će ova množina pojesti sve što je oko nas kao vo travu u polju. A Valak, sin Seforov beše u ono vreme car moavski.

⁵ I posla poslanike k Valamu, sinu Veorovom u Faturu, koja je na reci u zemlji naroda njegovog, govoreći: Evo narod iziđe iz Misira, evo prekrilio je zemlju, i stoji prema meni.

⁶ Nego hodi, prokuni mi ovaj narod, jer je jači od mene, e da bih mu odoleo i pobio ga ili isterao iz zemlje ove; jer znam, koga blagosloviš biće blagosloven, a koga prokuneš biće proklet.

⁷ I otidoše starešine moavske i starešine madijanske noseći darove za vračanje; i dođoše k Valamu, i kazaše mu reči Valakove.

⁸ A on im reče: Ostanite ovde ovu noć, i odgovoriću vam kako mi Gospod kaže. I ostaše knezovi moavski kod Valama.

⁹ A Bog dođe k Valamu i reče mu: Kakvi su to ljudi kod tebe?

¹⁰ I reče Valam Bogu: Valak sin Seforov, car moavski, posla ih k meni govoreći:

¹¹ Evo narod iziđe iz Misira i prekrili zemlju; nego hodi, prokuni mi ga, e da bih ga nadbio i oterao ga.

¹² A Bog reče Valamu: Ne idi s njima, niti kuni taj narod, jer je blagosloven.

¹³ I ujutru ustavši Valam reče knezovima Valakovim; vratite se u svoju zemlju jer mi ne da Bog da idem s vama.

¹⁴ I ustavši knezovi moavski dođoše k Valaku, i rekoše: Ne hte Valam poći s nama.

¹⁵ Tada opet posla Valak više knezova i veće od prvih.

¹⁶ I oni došavši k Valamu rekoše mu: Ovako veli Valak, sin Seforov: Nemoj se zatezati, molim te, nego dođi k meni.

¹⁷ Jer ću te dobro darivati, i šta mi god kažeš činiću; zato dođi, molim te, prokuni mi ovaj narod.

¹⁸ A Valam odgovori i reče slugama Valakovim: Da mi da Valak kuću svoju punu srebra i zlata, ne bih mogao prestupiti reči Gospoda Boga svog da učinim šta malo ili veliko.

¹⁹ Ali opet ostanite ovde i vi ovu noćda vidim šta će mi sada kazati Gospod.

²⁰ I dođe Bog noću k Valamu i reče mu: Kad su došli ti ljudi da te zovu, ustani, idi s njima, ali šta ti kažem ono da činiš.

²¹ A ujutru ustavši Valam osamari magaricu svoju, i pođe s knezovima moavskim.

²² Ali se razgnevi Bog što on pođe; i stade anđeo Gospodnji na put da mu ne da; a on seđaše na magarici svojoj i imaše sa sobom dva momka svoja.

²³ A kad magarica vide anđela Gospodnjeg gde stoji na putu s golim mačem u ruci, svrnu magarica s puta i pođe preko polja. A Valam je stade biti da je vrati na put.

²⁴ A anđeo Gospodnji stade na stazu među vinogradima, a beše zid i odovud i odonud.

²⁵ I magarica videći anđela Gospodnjeg pribi se uz drugi zid, i pritište nogu Valamovu o zid; a on je stade opet biti.

²⁶ Potom anđeo Gospodnji otide dalje, i stade u tesnacu, gde ne beše mesta da se svrne ni nadesno ni nalevo.

²⁷ I magarica videći anđela Gospodnjeg pade pod Valamom, a Valam se vrlo razljuti, i stade biti magaricu svojim štapom.

²⁸ Tada Gospod otvori usta magarici, te ona reče Valamu: Šta sam ti učinila, te me biješ većtreći put?

²⁹ A Valam reče magarici: Što mi prkosiš? Da imam mač u ruci, sad bih te ubio.

³⁰ A magarica reče Valamu: Nisam li tvoja magarica? Jašeš me od kako sam postala tvoja do danas; jesam li ti kad tako učinila? A on reče: Nisi.

³¹ Tada Gospod otvori oči Valamu, koji ugleda anđela Gospodnjeg gde stoji na putu s golim mačem u ruci. I on savi glavu i pokloni se licem svojim.

³² I reče mu anđeo Gospodnji: Zašto si bio magaricu svoju većtri puta? Evo ja iziđoh da ti ne dam, jer tvoj put nije meni po volji.

³³ Kad me ugleda magarica, ona se ukloni ispred mene većtri puta; a da se nije uklonila ispred mene, tebe bih većubio, a nju bih ostavio u životu.

³⁴ A Valam reče anđelu Gospodnjem: Zgrešio sam, jer nisam znao da ti stojiš preda mnom na putu; ako tebi nije po volji, ja ću se vratiti.

³⁵ A anđeo Gospodnji reče Valamu: Idi s tim ljudima, ali samo ono govori što ti ja kažem. Tada Valam otide s knezovima Valakovim.

³⁶ A kad ču Valak da ide Valam, iziđe mu na susret u grad moavski na međi arnonskoj nakraj međe.

³⁷ I reče Valak Valamu: Nisam li slao k tebi i zvao te? Zašto mi ne dođe? Eda li te ne mogu darivati?

³⁸ A Valam reče Valaku: Evo sam došao k tebi; ali hoću li moći šta govoriti? Šta mi Bog metne u usta, ono ću govoriti.

³⁹ I otide Valam s Valakom, i dođoše u grad Uzot.

⁴⁰ I nakla Valak volova i ovaca, i posla Valamu i knezovima, koji behu s njim.

⁴¹ A ujutru uze Valak Valama i odvede ga na visinu Valovu, i odande mu pokaza jedan kraj naroda.

¹ I reče Valam Valaku: Načini mi ovde sedam oltara, i pripravi mi ovde sedam telaca i sedam ovnova.

² I učini Valak kako mu reče Valam; i prinese Valak s Valamom na svakom oltaru po jedno tele i ovna.

³ Pa reče Valam Valaku: Stoj kod svoje žrtve paljenice; a ja idem eda bih se sreo s Gospodom, pa šta mi javi kazaću ti. I on otide sam.

⁴ I srete Bog Valama, a on mu reče: Sedam oltara spremnih, i prinesoh po tele i ovna na svakom oltaru.

⁵ A Gospod metnu reči u usta Valamu, i reče vrati se k Valaku i tako mu reci.

⁶ I vrati se k njemu, a on stajaše kod žrtve svoje paljenice i svi knezovi moavski.

⁷ A on otvori priču svoju, i reče: Iz Arama dovede me Valak, car moavski s planine istočne, govoreći: Hodi, prokuni mi Jakova, hodi, naruži Izrailja.

⁸ Kako bih kleo onog koga ne kune Bog? Ili kako bih ružio onog koga Gospod ne ruži?

⁹ Jer svrh stena vidim ga, i s humova gledam ga. Gle, ovaj će narod nastavati sam, i s drugim narodima neće se pomešati.

¹⁰ Ko će izbrojati prah Jakovljev i broj od četvrti Izrailja? Da bih ja umro smrću pravedničkom, i kraj moj da bi bio kao njihov!

¹¹ Tada reče Valak Valamu: Šta to radiš od mene? Ja te dozvah da prokuneš neprijatelje moje, a gle, ti blagosiljaš jednako.

¹² A on odgovori i reče: Zar neću paziti i govoriti ono što mi je Gospod metnuo u usta?

¹³ Tada mu reče Valak: Hodi sa mnom na drugo mesto, odakle ćeš ga videti; samo mu kraj vidiš, a svega ga ne vidiš; prokuni mi ga odande.

¹⁴ I dovede ga u polje Zofim, navrh Fazge, i načini sedam oltara, i prinese na svakom oltaru po jedno tele i ovna.

¹⁵ Tada Valam reče Valaku: Stoj tu kod žrtve svoje paljenice, a ja idem onamo na susret Gospodu.

¹⁶ I srete Gospod Valama, i metnu mu reč u usta, i reče: Vrati se k Valaku, i tako govori.

¹⁷ I dođe k njemu, a on stajaše kod žrtve svoje paljenice i s njim knezovi moavski; i reče Valak: Šta veli Gospod?

¹⁸ A on otvori priču svoju, i reče: Ustani Valače, i poslušaj, čuj me sine Seforov!

¹⁹ Bog nije čovek da laže, ni sin čovečji da se pokaje. Šta kaže neće li učiniti, i šta reče neće li izvršiti?

²⁰ Gle, primih da blagoslovim; jer je On blagoslovio, a ja neću poreći.

²¹ Ne gleda na bezakonje u Jakovu ni na nevaljalstvo u Izrailju; Gospod je njegov s njim, i graja u njemu kao car kad nadvlada.

²² Bog ga je izveo iz Misira, On mu je kao snaga jednorogova.

²³ Jer nema čini na Jakova ni vračanja na Izrailja; u ovo doba govoriće se o Jakovu i o Izrailju, što je učinio Bog.

²⁴ Evo, narod će ustati kao silan lav, i kao lavićskočiće; neće leći dokle ne pojede lov i popije krv pobijenih.

²⁵ Tada reče Valak Valamu: Nemoj ga ni kleti ni blagosiljati.

²⁶ A Valam odgovori Valaku: Nisam li ti kazao da ću činiti šta mi god Gospod kaže?

²⁷ A Valak reče Valamu: Hodi, odvešću te na drugo mesto; da ako Bogu bude volja da mi ga odande prokuneš.

²⁸ I odvede Valak Valama navrh Fegora, koji gleda u pustinju.

²⁹ I reče Valam Valaku: Načini mi ovde sedam oltara, i pripravi mi ovde sedam telaca i sedam ovnova.

³⁰ I učini Valak kako reče Valam i prinese žrtvu po tele i ovna na svakom oltaru.