¹ A Filisteji uzeše kovčeg Božji, i odnesoše iz Even-Ezera u Azot.

² I uzevši Filisteji kovčeg Božji unesoše ga u dom Dagonov, i namestiše ga do Dagona.

³ A sutradan kad ustaše Azoćani rano, a to Dagon ležaše ničice na zemlji pred kovčegom Gospodnjim; i oni uzeše Dagona i metnuše ga opet na njegovo mesto.

⁴ A kad sutradan rano ustaše, gle, opet Dagon ležaše ničice na zemlji pred kovčegom Gospodnjim, a glava Dagonu i obe ruke odsečene behu na pragu; samo trup od Dagona beše ostao.

⁵ Zato sveštenici Dagonovi i koji god ulaze u dom Dagonov ne staju na prag Dagonov u Azotu do danas.

⁶ Tada oteža ruka Gospodnja Azoćanima, i moraše ih i udaraše ih šuljevima u Azotu i međama njegovim.

⁷ A kad Azoćani videše šta je, rekoše da ne stoji kod nas kovčeg Boga Izrailjevog; jer je ruka Njegova teška nad nama i nad Dagonom bogom našim.

⁸ I poslaše, te sabraše k sebi sve knezove filistejske, i rekoše im: Šta ćemo činiti s kovčegom Boga Izrailjevog? A oni rekoše: Da se prenese u Gat kovčeg Boga Izrailjevog. I prenesoše kovčeg Boga Izrailjevog.

⁹ A kad ga prenesoše, bi ruka Gospodnja na gradu s mukom vrlo velikom, i stade biti građane od malog do velikog, i dođoše na njih tajni šuljevi.

¹⁰ Zato poslaše kovčeg Božji u Akaron; a kad dođe kovčeg Božji u Akaron, povikaše Akaronjani govoreći: Donesoše k nama kovčeg Boga Izrailjevog da pomori nas i naš narod.

¹¹ Zato poslaše, te sabraše sve knezove filistejske, i rekoše: Pošljite kovčeg Boga Izrailjevog neka se vrati na svoje mesto, da ne pomori nas i narod naš. Jer beše smrtan strah po celom gradu, i vrlo teška beše ruka Gospodnja onde.

¹² Jer ljudi koji ostajahu živi bolovahu od šuljeva tako da se vika u gradu podizaše do neba.

¹ I beše kovčeg Gospodnji u zemlji filistejskoj sedam meseci.

² Tada dozvaše Filisteji sveštenike i vrače, pa im rekoše: Šta ćemo činiti s kovčegom Gospodnjim? Naučite nas kako ćemo ga poslati natrag na njegovo mesto.

³ A oni rekoše: Ako ćete natrag poslati kovčeg Boga Izrailjevog, ne šaljite ga praznog, nego uza nj podajte prinos za greh; tada ćete ozdraviti i doznaćete zašto se ruka Njegova nije odmakla od vas.

⁴ A oni rekoše: Kakav ćemo mu dati prinos za greh? A oni rekoše: Prema broju kneževina filistejskih pet zlatnih šuljeva i pet zlatnih miševa; jer je zlo jednako na svima vama i na knezovima vašim.

⁵ Načinite dakle slike od svojih šuljeva i slike od miševa koji kvare zemlju, i podajte slavu Bogu Izrailjevom. Može biti da će olakšati ruku svoju nad vama i nad bogovima vašim i nad zemljom vašom.

⁶ I zašto biste bili upornog srca kao što behu upornog srca Misirci i Faraon? I pošto učini čudesa na njima, eda li ih tada ne pustiše, te otidoše?

⁷ Zato načinite jedna kola nova, i uzmite dve krave dojilice, na kojima još nije bio jaram, pa upregnite krave u kola, a telad njihovu odvedite od njih kući.

⁸ Pa uzmite kovčeg Gospodnji i metnite ga na kola; a zaklade zlatne što ćete mu dati za greh metnite u kovčežićpokraj njega, i pustite ga neka ide.

⁹ I gledajte: ako pođe putem k međi svojoj u Vet-Semes, On nam je učinio ovo veliko zlo; ako li ne pođe tako, onda ćemo znati da nas se nije dohvatila ruka Njegova, nego nam se dogodilo slučajno.

¹⁰ I učiniše tako oni ljudi; i uzevši dve krave dojilice upregoše ih u kola, a telad njihovu zatvoriše kod kuće.

¹¹ I metnuše kovčeg Gospodnji na kola, i mali kovčežićs mišima zlatnim i sa slikama svojih šuljeva.

¹² I pođoše krave pravo putem u Vet-Semes, i jednako iđahu istim putem mučući i ne svrćući ni na desno ni na levo; a knezovi filistejski iđahu za njima do međe vet-semeške.

¹³ A Vet-Semešani žnjahu pšenicu u dolini, i podigavši oči svoje videše kovčeg, i obradovaše se videvši ga.

¹⁴ I dođoše kola na njivu Isusa Vet-Semešanina, i stadoše onde. A beše onde velik kamen; i iscepaše drva od kola, i prinesoše one krave na žrtvu paljenicu Gospodu.

¹⁵ A Leviti snimivši kovčeg Gospodnji i kovčežićšto beše pokraj njega, u kome behu zakladi zlatni, metnuše na onaj veliki kamen; a ljudi iz Vet-Semesa gotoviše žrtve paljenice i prinesoše žrtve Gospodu onaj dan.

¹⁶ A to videvši pet knezova filistejskih vratiše se u Akaron isti dan.

¹⁷ A ovo behu zlatni šuljevi koje dadoše Filisteji Gospodu za greh: za Azot jedan, za Gazu jedan, za Askalon jedan, za Gat jedan, za Akaron jedan.

¹⁸ I miši zlatni behu prema broju svih gradova filistejskih, u pet kneževina, svih zidanih gradova i sela neograđenih do velikog kamena, na koji metnuše kovčeg Gospodnji, i koji je i danas u polju Isusa Vet-Semešanina.

¹⁹ Ali pobi Gospod neke između Vet-Semešana koji zagledaše u kovčeg Gospodnji, i pobi iz naroda pedeset hiljada i sedamdeset ljudi. I plaka narod što ga Gospod udari velikom pogiblju.

²⁰ I ljudi iz Vet-Semesa rekoše: Ko može ostati pred tim Gospodom Bogom Svetim? I ka kome će otići od nas?

²¹ I poslaše poslanike k stanovnicima kirijat-jarimskim govoreći: Donesoše natrag Filisteji kovčeg Gospodnji, hodite, odnesite ga k sebi.

¹ Tada dođoše ljudi iz Kirijat-Jarima: i uzeše kovčeg Gospodnji, i odnesoše ga u kuću Avinadavovu na brdu, a Eleazara, sina njegovog, posvetiše da čuva kovčeg Gospodnji.

² A kad kovčeg osta u Kirijat-Jarimu, prođe mnogo vremena, dvadeset godina, i plakaše sav dom Izrailjev za Gospodom.

³ A Samuilo reče svemu domu Izrailjevom govoreći: Ako se svim srcem svojim obraćate ka Gospodu, povrzite tuđe bogove između sebe i Astarote, i spremite srce svoje za Gospoda, Njemu jedinom služite, pa će vas izbaviti iz ruku filistejskih.

⁴ I povrgoše sinovi Izrailjevi Vale i Astarote, i služiše Gospodu jedinom.

⁵ Potom reče Samuilo: Skupite svega Izrailja u Mispu, da se pomolim Gospodu za vas.

⁶ I skupiše se u Mispu, i crpući vodu prolivaše pred Gospodom, i postiše onaj dan, i onde rekoše: Sagrešismo Gospodu. I Samuilo suđaše sinovima Izrailjevim u Mispi.

⁷ A Filisteji kad čuše da su se sinovi Izrailjevi skupili u Mispu, iziđoše knezovi filistejski na Izrailja. A kad to čuše sinovi Izrailjevi, uplašiše se od Filisteja.

⁸ I rekoše sinovi Izrailjevi Samuilu: Ne prestaj vapiti za nas ka Gospodu Bogu našem, eda bi nas izbavio iz ruku filistejskih.

⁹ Tada Samuilo uze jedno jagnje odojče, i prinese ga svega Gospodu na žrtvu paljenicu; i vapi Samuilo ka Gospodu za Izrailja, i usliši ga Gospod.

¹⁰ I kad Samuilo prinošaše žrtvu paljenicu, približiše se Filisteji da udare na Izrailja; ali zagrme Gospod grmljavinom velikom u onaj dan na Filisteje i smete ih, i biše pobijeni pred Izrailjem.

¹¹ A Izrailjci iziđoše iz Mispe, i poteraše Filisteje, i biše ih do pod Vet-Har.

¹² Tada uze Samuilo kamen, i metnu ga između Mispe i Sena, i nazva ga Even-Ezer, jer reče: Dovde nam Gospod pomože.

¹³ Tako biše pokoreni Filisteji, i više ne dolaziše na među Izrailjevu. I ruka Gospodnja beše protiv Filisteja svega veka Samuilovog.

¹⁴ I povratiše se Izrailju gradovi, koje behu uzeli Filisteji Izrailju, od Akarona do Gata, i međe njihove izbavi Izrailj iz ruku filistejskih; i bi mir među Izrailjem i Amorejima.

¹⁵ A Samuilo suđaše Izrailju svega veka svog.

¹⁶ I idući svake godine obilažaše Vetilj i Galgal i Mispu, i suđaše Izrailju u svim tim mestima.

¹⁷ Potom se vraćaše u Ramu, jer onde beše kuća njegova, i suđaše onde Izrailju, i onde načini oltar Gospodu.

¹ A kad Samuilo ostare, postavi sinove svoje za sudije Izrailju.

² A ime sinu njegovom prvencu beše Joilo, a drugom Avija, i suđahu u Virsaveji.

³ Ali sinovi njegovi ne hođahu putevima njegovim, nego udariše za dobitkom, i primahu poklone i izvrtahu pravdu.

⁴ Tada se skupiše sve starešine Izrailjeve i dođoše k Samuilu u Ramu.

⁵ I rekoše mu: Eto, ti si ostareo, a sinovi tvoji ne hode tvojim putevima: zato postavi nam cara da nam sudi, kao što je u svih naroda.

⁶ Ali Samuilu ne bi po volji što rekoše: Daj nam cara da nam sudi. I Samuilo se pomoli Gospodu.

⁷ A Gospod reče Samuilu: Poslušaj glas narodni u svemu što ti govore; jer ne odbaciše tebe nego mene odbaciše da ne carujem nad njima.

⁸ Kako činiše od onog dana kad ih izvedoh iz Misira do danas, i ostaviše me i služiše drugim bogovima, po svim tim delima čine i tebi.

⁹ Zato sada poslušaj glas njihov; ali im dobro zasvedoči i kaži način kojim će car carovati nad njima.

¹⁰ I kaza Samuilo sve reči Gospodnje narodu koji iskaše od njega cara;

¹¹ I reče: Ovo će biti način kojim će car carovati nad vama: sinove vaše uzimaće i metati ih na kola svoja i među konjike svoje, i oni će trčati pred kolima njegovim;

¹² I postaviće ih da su mu hiljadnici i pedesetnici, i da mu oru njive i žnju letinu, i da mu grade ratne sprave i šta treba za kola njegova.

¹³ Uzimaće i kćeri vaše da mu grade mirisne masti i da mu budu kuvarice i hlebarice.

¹⁴ I njive vaše i vinograde vaše i maslinike vaše najbolje uzimaće i razdavati slugama svojim.

¹⁵ Uzimaće desetak od useva vaših i od vinograda vaših, i davaće dvoranima svojim i slugama svojim.

¹⁶ I sluge vaše i sluškinje vaše i mladiće vaše najlepše i magarce vaše uzimaće, i obrtati na svoje poslove.

¹⁷ Stada će vaša desetkovati i vi ćete mu biti robovi.

¹⁸ Pa ćete onda vikati, radi cara svog, kog izabraste sebi; ali vas Gospod neće onda uslišiti.

¹⁹ Ali narod ne hte poslušati reči Samuilove, i rekoše: Ne, nego car neka bude nad nama,

²⁰ Da budemo i mi kao svi narodi; i neka nam sudi car naš i ide pred nama i vodi naše ratove.

²¹ A Samuilo čuvši sve reči narodne, kaza ih Gospodu.

²² A Gospod reče Samuilu: Poslušaj glas njihov, i postavi im cara. I Samuilo reče Izrailjcima: Idite svaki u svoj grad.

¹ A beše jedan čovek od plemena Venijaminovog, kome ime beše Kis, sin Avila, sina Serora, sina Vehorata, sina Afije, sina jednog čoveka od plemena Venijaminovog, hrabar junak.

² On imaše sina po imenu Saula, koji beše mlad i lep da ne beše lepšeg od njega među sinovima Izrailjevim, a glavom beše viši od svega naroda.

³ A Kisu, ocu Saulovom nestaše magarice, pa reče Kis Saulu sinu svom: Uzmi sa sobom jednog momka, pa ustani i idi te traži magarice.

⁴ I on prođe goru Jefremovu, i prođe zemlju salisku; ali ne nađoše; pa prođoše i zemlju salimsku, i ne beše ih; pa prođoše i zemlju Venijaminovu, i ne nađoše.

⁵ A kad dođoše u zemlju sufsku, reče Saul momku svom koji beše s njim: Hajde da se vratimo, da se ne bi otac okanio magarica i zabrinuo se za nas.

⁶ A on mu reče: Evo, u ovom gradu ima čovek Božji, kog veoma poštuju; šta god kaže sve se zbiva; hajdemo k njemu, može biti da će nas uputiti kuda bismo išli.

⁷ A Saul reče momku svom: Hajde da idemo; ali šta ćemo odneti čoveku? Jer nam je hleba nestalo u torbama, a dar nemamo da odnesemo čoveku Božijem. Šta imamo?

⁸ A momak opet odgovarajući reče Saulu: Eto u mene četvrt sikla srebra; to da dam čoveku Božijem da nas uputi.

⁹ A u staro vreme ko bi išao da pita Boga govoraše: Hajde da idemo k videocu. Jer ko se sada zove prorok u staro se vreme zvaše videlac.

¹⁰ I Saul reče momku svom: Dobro veliš; hajde da idemo. I pođoše u grad gde beše čovek Božji.