¹ A posle dve godine dana usni Faraon, a on stoji na jednoj reci.

² I gle, iz reke izađe sedam krava lepih i debelih, i stadoše pasti po obali.

³ I gle, iza njih izađe iz reke sedam drugih krava, ružnih i mršavih, i stadoše pored onih krava na obali.

⁴ I ove krave ružne i mršave pojedoše onih sedam krava lepih i debelih. U tom se probudi Faraon.

⁵ Pa opet zaspav usni drugom, a to sedam klasova izraste iz jednog stabla jedrih i lepih;

⁶ A iza njih isklija sedam klasova malih i šturih;

⁷ Pa ovi klasovi mali pojedoše onih sedam velikih i jedrih. U tom se probudi Faraon i vide da je san.

⁸ I kad bi ujutru, on se zabrinu u duhu, i poslavši sazva sve gatare misirske i sve mudrace, i pripovedi im šta je snio; ali niko ne može kazati Faraonu šta znači.

⁹ Tada progovori starešina nad peharnicima Faraonu i reče: Danas se opomenuh greha svog.

¹⁰ Kad se Faraon rasrdi na sluge svoje i baci u tamnicu u kući zapovednika stražarskog mene i starešinu nad hlebarima,

¹¹ Usnismo jednu noćja i on, svaki za sebe po značenju sna svog usnismo.

¹² A onde beše s nama momče Jevrejče, sluga zapovednika stražarskog, i mi mu pripovedismo sne, a on nam kaza šta čiji san znači.

¹³ I zbi se kako nam kaza: mene povrati Faraon u službu, a onog obesi.

¹⁴ Tada Faraon posla po Josifa, i brže ga izvedoše iz tamnice, a on se obrija i preobuče se, te izađe pred Faraona.

¹⁵ A Faraon reče Josifu: Usnih san, pa mi niko ne ume da kaže šta znači; a za tebe čujem da umeš kazivati sne.

¹⁶ A Josif odgovori Faraonu i reče: To nije u mojoj vlasti, Bog će javiti dobro Faraonu.

¹⁷ I reče Faraon Josifu: Usnih, a ja stojim kraj reke na obali.

¹⁸ I gle, iz reke izađe sedam krava debelih i lepih, te stadoše pasti po obali.

¹⁹ I gle, iza njih izađe sedam drugih krava rđavih, i vrlo ružnih i mršavih, kakvih nisam video u celoj zemlji misirskoj.

²⁰ I ove krave mršave i ružne pojedoše onih sedam debelih,

²¹ I kad im biše u trbuhu, ne poznavaše se da su im u trbuhu, nego opet behu onako ružne kao pre. U tom se probudih.

²² Pa opet usnih, a to sedam klasova izraste iz jednog stabla jedrih i lepih;

²³ A iza njih isklija sedam malih, tankih i šturih.

²⁴ I ovi tanki klasovi proždreše onih sedam lepih. I ovo pripovedih gatarima, ali mi ni jedan ne zna kazati šta znači.

²⁵ A Josif reče Faraonu: Oba su sna Faraonova jednaka; Bog javlja Faraonu šta je naumio.

²⁶ Sedam lepih krava jesu Sedam godina, i Sedam lepih klasova jesu Sedam godina; oba su sna jednaka.

²⁷ A sedam krava mršavih i ružnih, što izađoše iza onih, jesu sedam godina; i sedam klasova sitnih i šturih biće sedam godina gladnih.

²⁸ To je što rekoh Faraonu: Bog kaže Faraonu šta je naumio.

²⁹ Evo doći će sedam godina vrlo rodnih svoj zemlji misirskoj.

³⁰ A iza njih nastaće sedam gladnih godina, gde će se zaboraviti sve obilje u zemlji misirskoj, jer će glad satrti zemlju,

³¹ Te se neće znati to obilje u zemlji od gladi potonje, jer će biti vrlo velika.

³² A što je dva puta uzastopce Faraon snio, to je zato što je zacelo Bog tako naumio, i na skoro će to učiniti Bog.

³³ Nego sada neka potraži Faraon čoveka mudrog i razumnog, pa neka ga postavi nad zemljom misirskom.

³⁴ I neka gleda Faraon da postavi starešine po zemlji, i pokupi petinu po zemlji misirskoj za sedam rodnih godina;

³⁵ Neka skupljaju od svakog žita za rodnih godina koje idu, i neka snesu pod ruku Faraonovu svakog žita u sve gradove, i neka čuvaju,

³⁶ Da se nađe hrane zemlji za sedam godina gladnih, kad nastanu, da ne propadne zemlja od gladi.

³⁷ I ovo se učini dobro Faraonu i svim slugama njegovim.

³⁸ I reče Faraon slugama svojim: Možemo li naći čoveka kakav je ovaj, u kome bi duh bio Božji?

³⁹ Pa reče Faraon Josifu: Kad je tebi javio Bog sve ovo, nema nikoga tako mudrog i razumnog kao što si ti.

⁴⁰ Ti ćeš biti nad domom mojim, i sav će ti narod moj usta ljubiti; samo ću ovim prestolom biti veći od tebe.

⁴¹ I još reče Faraon Josifu: Evo, postavljam te nad svom zemljom misirskom.

⁴² I skide Faraon prsten s ruke svoje i metnu ga Josifu na ruku, i obuče ga u haljine od tankog platna, i obesi mu zlatnu verižicu o vratu,

⁴³ I posadi ga na kola koja behu druga za njegovim, i zapovedi da pred njim viču: Klanjajte se! I da ga je postavio nad svom zemljom misirskom.

⁴⁴ I još reče Faraon Josifu: Ja sam Faraon, ali bez tebe neće niko maći ruke svoje ni noge svoje u svoj zemlji misirskoj.

⁴⁵ I dade Faraon Josifu ime Psontomfanih, i oženi ga Asenetom kćerju Potifere sveštenika onskog. I pođe Josif po zemlji misirskoj.

⁴⁶ A beše Josifu trideset godina kad izađe pred Faraona cara misirskog. I otišavši od Faraona obiđe svu zemlju misirsku.

⁴⁷ I za sedam rodnih godina rodi zemlja svašta izobila.

⁴⁸ I stade Josif kupiti za tih sedam godina svakog žita što beše po zemlji misirskoj, i snositi žito u gradove; u svaki grad snošaše žito s njiva koje behu oko njega.

⁴⁹ Tako nakupi Josif žita vrlo mnogo koliko je peska morskog, tako da ga presta meriti, jer mu ne beše broja.

⁵⁰ I dokle još ne nasta gladna godina, rodiše se Josifu dva sina, koje mu rodi Aseneta kći Potifere sveštenika onskog.

⁵¹ I prvencu nadede Josif ime Manasija, govoreći: Jer mi Bog dade da zaboravim svu muku svoju i sav dom oca svog.

⁵² A drugom nadede ime Jefrem, govoreći: Jer mi Bog dade da rastem u zemlji nevolje svoje.

⁵³ Ali prođe sedam godina rodnih u zemlji misirskoj;

⁵⁴ I nasta sedam godina gladnih, kao što je Josif napred kazao. I beše glad po svim zemljama, a po svoj zemlji misirskoj beše hleba.

⁵⁵ Ali najposle nasta glad i po svoj zemlji misirskoj, i narod povika k Faraonu za hleb; a Faraon reče svima Misircima: Idite k Josifu, pa šta vam on kaže ono činite.

⁵⁶ I kad glad beše po svoj zemlji, otvori Josif sve žitnice, i prodavaše Misircima. I glad posta vrlo velika u zemlji misirskoj.

⁵⁷ I iz svih zemalja dolažahu u Misir k Josifu da kupuju; jer posta glad u svakoj zemlji.

¹ A Jakov videći da ima žita u Misiru, reče sinovima svojim: Šta gledate jedan na drugog?

² I reče: Eto čujem da u Misiru ima žita; idite onamo te nam kupite otuda, da ostanemo živi i ne pomremo.

³ I desetorica braće Josifove otidoše da kupe žita u Misiru.

⁴ A Venijamina brata Josifovog ne pusti otac s braćom govoreći: Da ga ne bi zadesilo kako zlo.

⁵ I dođoše sinovi Izrailjevi da kupe žita s ostalima koji dolažahu; jer beše glad u zemlji hananskoj.

⁶ A Josif upravljaše zemljom, i prodavaše žito svemu narodu po zemlji. I braća Josifova došavši pokloniše mu se licem do zemlje.

⁷ A Josif ugledavši braću pozna ih; ali se učini da ih ne poznaje, i oštro im progovori i reče: Odakle ste došli? A oni rekoše: Iz zemlje hananske, da kupimo hrane.

⁸ Josif dakle pozna braću svoju; ali oni njega ne poznaše.

⁹ I opomenu se Josif snova koje je snio za njih; i reče im: Vi ste uhode; došli ste da vidite gde je zemlja slaba.

¹⁰ A oni mu rekoše: Nismo, gospodaru; nego sluge tvoje dođoše da kupe hrane.

¹¹ Svi smo sinovi jednog čoveka, pošteni ljudi, nikada nisu sluge tvoje bile uhode.

¹² A on im reče: Nije istina, nego ste došli da vidite gde je zemlja slaba.

¹³ A oni rekoše: Nas je bilo dvanaest braće, sluga tvojih, sinova jednog čoveka u zemlji hananskoj; i eno, najmlađi je danas kod oca našeg, a jednog nema više.

¹⁴ A Josif im reče: Kažem ja da ste vi uhode.

¹⁵ Nego hoću da se uverim ovako: tako živ bio Faraon, nećete izaći odavde dokle ne dođe ovamo najmlađi brat vaš.

¹⁶ Pošljite jednog između sebe neka dovede brata vašeg, a vi ćete ostati ovde u tamnici, pa ću videti je li istina šta govorite; inače ste uhode, tako živ bio Faraon.

¹⁷ I zatvori ih u tamnicu na tri dana.

¹⁸ A treći dan reče im Josif: Ako ste radi životu, ovo učinite, jer se ja Boga bojim:

¹⁹ Ako ste pošteni ljudi, jedan brat između vas neka ostane u tamnici, a vi idite i odnesite žita koliko treba porodicama vašim.

²⁰ Pa onda dovedite k meni najmlađeg brata svog da se posvedoče reči vaše i da ne izginete. I oni učiniše tako.

²¹ I rekoše jedan drugom: Doista se ogrešismo o brata svog, jer videsmo muku duše njegove kad nam se moljaše, pa ga se oglušismo; zato dođe na nas ova muka.

²² A Ruvim odgovori im govoreći: Nisam li vam govorio: Nemojte se grešiti o dete? Ali me ne poslušaste; i zato se evo traži od nas krv njegova.

²³ A oni ne znahu da ih Josif razume, jer se s njim razgovarahu preko tumača.

²⁴ A Josif okrete se od njih, i zaplaka se. Potom se opet okrete k njima, i progovori s njima, i uzevši između njih Simeuna veza ga pred njima.

²⁵ I zapovedi Josif da im naspu vreće žita, pa i novce šta je koji dao da metnu svakome u vreću, i da im dadu brašnjenice na put. I tako bi učinjeno.

²⁶ I natovarivši žito svoje na magarce svoje otidoše.

²⁷ A jedan od njih otvoriv svoju vreću da nahrani magarca svog u jednoj gostionici, vide novce svoje ozgo u vreći.

²⁸ I reče braći svojoj: Ja dobih natrag novce svoje, evo ih u mojoj vreći. I zadrhta srce u njima i uplašiše se govoreći jedan drugom: Šta nam to učini Bog?

²⁹ I došavši k Jakovu ocu svom u zemlju hanansku, pripovediše mu sve što im se dogodi, govoreći:

³⁰ Oštro govoraše s nama čovek, koji zapoveda u onoj zemlji, i dočeka nas kao uhode.

³¹ A kad mu rekosmo: Mi smo pošteni ljudi, nikad nismo bili uhode;

³² Bilo nas je dvanaest braće, sinova oca našeg; jednog većnema, a najmlađi je danas kod oca našeg u zemlji hananskoj;

³³ Reče nam čovek, koji zapoveda u onoj zemlji: Ovako ću doznati jeste li pošteni ljudi: brata jednog između sebe ostavite kod mene, a šta vam treba za porodice vaše gladi radi, uzmite i idite.

³⁴ Posle dovedite k meni brata svog najmlađeg, da se uverim da niste uhode nego pošteni ljudi; brata ću vam vratiti, i moći ćete trgovati po ovoj zemlji.

³⁵ A kad izručivahu vreće svoje, gle, svakome u vreći behu u zavežljaju novci njegovi; i videvši zavežljaje novaca svojih uplašiše se i oni i otac im.

³⁶ I reče im Jakov otac njihov: Potrste mi decu; Josifa nema, Simeuna nema, pa hoćete i Venijamina da uzmete; sve se skupilo na me.

³⁷ A Ruvim progovori i reče ocu svom: Dva sina moja ubij, ako ti ga ne dovedem natrag; daj ga u moje ruke, i ja ću ti ga opet dovesti.

³⁸ A on reče: Neće ići sin moj s vama, jer je brat njegov umro i on osta sam, pa ako bi ga zadesilo kako zlo na putu na koji ćete ići, svalili bi ste me stara s tugom u grob.

¹ Ali glad beše vrlo velika u onoj zemlji.

² Pa kad pojedoše žito koje behu doneli iz Misira, reče im otac: Idite opet, i kupite nam malo hrane.

³ A Juda mu progovori i reče: Tvrdo nam se zarekao onaj čovek govoreći: Nećete videti lice moje, ako ne bude s vama brat vaš.

⁴ Ako ćeš pustiti s nama brata našeg, ići ćemo i kupićemo ti hrane.

⁵ Ako li nećeš pustiti, nećemo ići, jer nam je rekao onaj čovek: Nećete videti lice moje, ako ne bude s vama brat vaš.

⁶ A Izrailj reče: Što mi to zlo učiniste i kazaste čoveku da imate još jednog brata?

⁷ A oni rekoše: Čovek je potanko raspitivao za nas i za rod naš govoreći: Je li vam jošte živ otac? Imate li još braće? A mi mu odgovorismo kako nas pitaše. Jesmo li mogli kako znati da će kazati: Dovedite brata svog?

⁸ I reče Juda Izrailju ocu svom: Pusti dete sa mnom, pa ćemo se podignuti i otići, da ostanemo živi i ne pomremo i mi i ti i naša deca.

⁹ Ja ti se jamčim za nj, iz moje ga ruke išti; ako ti ga ne dovedem natrag i preda te ne stavim, da sam ti kriv do veka.

¹⁰ Da nismo toliko oklevali, do sada bismo se dva puta vratili.

¹¹ Onda reče Izrailj otac njihov: Kad je tako, učinite ovo: uzmite šta najlepše ima u ovoj zemlji u svoje vreće, i ponesite čoveku onom dar: malo tamjana i malo meda, mirisavog korenja i smirne, urme i badema.

¹² A novaca ponesite dvojinom, i uzmite novce što behu ozgo u vrećama vašim i odnesite natrag, može biti da je pogreška.

¹³ I uzmite brata svog, pa ustanite i idite opet k onom čoveku.

¹⁴ A Bog Svemogući da vam da da nađete milost u onog čoveka, da vam pusti brata vašeg drugog i Venijamina; ako li ostanem bez dece, nek ostanem bez dece.

¹⁵ Tada uzevši dare i novaca dvojinom, uzevši i Venijamina, podigoše se i otidoše u Misir, i izađoše pred Josifa.

¹⁶ A Josif kad vide s njima Venijamina, reče čoveku koji upravljaše kućom njegovom: Odvedi ove ljude u kuću, pa nakolji mesa i zgotovi, jer će u podne sa mnom jesti ovi ljudi.

¹⁷ I učini čovek kako Josif reče, i uvede ljude u kuću Josifovu.

¹⁸ A oni se bojahu kad ih čovek vođaše u kuću Josifovu, i rekoše: Za novce koji pre behu metnuti u vreće naše vodi nas, dokle smisli kako će nas okriviti, da nas zarobi i uzme naše magarce.

¹⁹ Pa pristupivši k čoveku koji upravljaše kućom Josifovom, progovoriše mu na vratima kućnim,

²⁰ I rekoše: Čuj, gospodaru; došli smo bili i pre, i kupismo hrane;

²¹ Pa kad dođosmo u jednu gostionicu i otvorismo vreće, a to novci svakog nas behu ozgo u vreći njegovoj, novci naši na meru; i evo smo ih doneli natrag;

²² A druge smo novce doneli da kupimo hrane; ne znamo ko nam metnu novce naše u vreće.

²³ A on im reče: Budite mirni, ne bojte se; Bog vaš i Bog oca vašeg metnuo je blago u vreće vaše; novci su vaši bili u mene. I izvede im Simeuna.

²⁴ I uvede ih čovek u kuću Josifovu, i donese im vode te opraše noge, i magarcima njihovim položi.

²⁵ I pripraviše dar čekajući dokle dođe Josif u podne, jer čuše da će oni onde jesti.

²⁶ I kad Josif dođe kući, iznesoše mu dar koji imahu kod sebe, i pokloniše mu se do zemlje.

²⁷ A on ih zapita kako su, i reče: Kako je otac vaš stari, za koga mi govoriste? Je li jošte živ?

²⁸ A oni rekoše: Dobro je sluga tvoj, otac naš; još je živ. I pokloniše mu se.

²⁹ A on pogledavši vide Venijamina brata svog, sina matere svoje, i reče: Je li vam to najmlađi brat vaš za kog mi govoriste? I reče: Bog da ti bude milostiv, sinko!

³⁰ A Josifu goraše srce od ljubavi prema bratu svom, te brže potraži gde će plakati, i ušavši u jednu sobu plaka onde.

³¹ Posle umiv se izađe, i ustežući se reče: Dajte jelo.

³² I donesoše njemu najposle i Misircima koji obedovahu u njega, jer ne mogahu Misirci jesti s Jevrejima, jer je to nečisto Misircima.

³³ A seđahu pred njim stariji po stareštvu svom a mlađi po mladosti svojoj. I zgledahu se od čuda.

³⁴ I uzimajući jela ispred sebe slaše njima, i Venijaminu dopade pet puta više nego drugima. I piše i napiše se s njim.

¹ I zapovedi Josif čoveku što upravljaše kućom njegovom govoreći: Naspi ovim ljudima u vreće žita koliko mogu poneti, i svakome u vreću metni ozgo novce njegove.

² I čašu moju, čašu srebrnu, metni najmlađem u vreću odozgo i novce za njegovo žito. I učini kako mu Josif reče.

³ A ujutru kad svanu, otpustiše ljude s magarcima njihovim.

⁴ A kad izađoše iz mesta i još ne behu daleko, reče Josif čoveku što upravljaše kućom njegovom: Ustani, idi brže za onim ljudima, i kad ih stigneš reci im: Zašto vraćate zlo za dobro?

⁵ Nije li to čaša iz koje pije moj gospodar? I neće li po njoj zacelo poznati kakvi ste? Zlo ste radili što ste to učinili.

⁶ I on ih stiže, i reče im tako.

⁷ A oni mu rekoše: Zašto govoriš, gospodaru, takve reči? Sačuvaj Bože da sluge tvoje učine takvo šta!

⁸ Eno smo ti doneli natrag iz zemlje hananske novce koje nađosmo ozgo u vrećama svojim, pa kako bismo ukrali iz kuće gospodara tvog srebro ili zlato?

⁹ U kog se između sluga tvojih nađe, onaj neka pogine, i svrh toga mi ćemo biti robovi gospodaru mom.

¹⁰ A on reče: Neka bude kako rekoste; ali u koga se nađe, onaj da mi bude rob, a vi ostali nećete biti krivi.

¹¹ I brže poskidaše svi na zemlju vreće svoje, i razrešiše svaki svoju vreću.

¹² A on stade tražiti počevši od najstarijeg, i kad dođe na najmlađeg, nađe se čaša u vreći Venijaminovoj.

¹³ Tada razdreše haljine svoje, i natovarivši svaki svoj tovar na svog magarca vratiše se u grad.

¹⁴ I dođe Juda s braćom svojom Josifu u kuću, dok on još beše kod kuće, i padoše pred njim na zemlju.

¹⁵ A Josif im reče: Šta ste to učinili? Zar niste znali da čovek kao što sam ja može zacelo doznati?

¹⁶ Tada reče Juda: Šta da ti kažemo, gospodaru? Šta da govorimo? Kako li da se pravdamo? Bog je otkrio zločinstvo tvojih sluga. Evo, mi smo svi robovi tvoji, gospodaru, i mi i ovaj u koga se našla čaša.

¹⁷ A Josif reče: Bože sačuvaj! Neću ja to; u koga se našla čaša on neka mi bude rob, a vi idite s mirom ocu svom.

¹⁸ Ali Juda pristupiv k njemu reče: Čuj me, gospodaru; dopusti da progovori sluga tvoj gospodaru svom, i neka se gnev tvoj ne raspali na slugu tvog, jer si ti kao sam Faraon.

¹⁹ Gospodar moj zapita sluge svoje govoreći: Imate li oca ili brata?

²⁰ A mi rekosmo gospodaru svom: Imamo starog oca i brata najmlađeg, koji mu se rodi u starosti; a njegov je brat umro, i on osta sam od matere svoje, i otac ga pazi.

²¹ A ti reče slugama svojim: Dovedite mi ga da vidim svojim očima.

²² I rekosmo gospodaru svom: Neće moći dete ostaviti oca svog; da ostavi oca svog, odmah će otac umreti.

²³ A ti reče slugama svojim: Ako ne dođe brat vaš najmlađi, nećete videti lice moje.

²⁴ A kad se vratismo k sluzi tvom a ocu mom, kazasmo mu reči gospodara mog.

²⁵ Posle reče nam otac: Idite opet, kupite nam hrane.

²⁶ A mi rekosmo: Ne možemo ići, osim ako bude brat naš najmlađi s nama, onda ćemo ići, jer ne možemo videti lica onog čoveka, ako ne bude s nama brat naš najmlađi.

²⁷ A sluga tvoj, otac moj, reče nam: Znate da mi je žena rodila dva sina.

²⁸ I jedan od njih otide od mene, i rekoh: Zacelo ga je raskinula zverka; i do sada ga ne videh.

²⁹ Ako i ovog odvedete od mene i zadesi ga kako zlo, svalićete me starog u grob s tugom.

³⁰ Pa sada da otidem k sluzi tvom, ocu svom, a ovo dete da ne bude s nama, kako je duša onog vezana za dušu ovog,

³¹ Umreće kad vidi da nema deteta, te će sluge tvoje svaliti starog slugu tvog, a oca svog, s tugom u grob.

³² A tvoj se sluga podjemčio za dete ocu svom rekavši: Ako ti ga ne dovedem natrag, da sam kriv ocu svom do veka.

³³ Zato neka sluga tvoj ostane mesto deteta, da bude rob gospodaru mom, a dete neka ide s braćom svojom.

³⁴ Jer kako bih se vratio k ocu svom bez deteta, da gledam jade koji bi mi oca zadesili?

¹ Tada Josif ne mogući se uzdržati pred ostalima koji stajahu oko njega, povika: Izađite svi napolje. Tako ne osta niko kod njega kad se Josif pokaza braći svojoj.

² Pa briznu plakati tako da čuše Misirci, ču i dom Faraonov.

³ I reče Josif braći svojoj: Ja sam Josif; je li mi otac još u životu? Ali mu braća ne mogahu odgovoriti, jer se prepadoše od njega.

⁴ A Josif reče braći svojoj: Pristupite bliže k meni. I pristupiše; a on reče ja sam Josif brat vaš, kog prodadoste u Misir.

⁵ A sada nemojte žaliti niti se kajati što me prodadoste ovamo, jer Bog mene posla pred vama radi života vašeg.

⁶ Jer je većdve godine dana glad u zemlji, a biće još pet godina, gde neće biti ni oranja ni žetve.

⁷ A Bog me posla pred vama, da vas sačuva na zemlji i da vam izbavi život izbavljenjem prevelikim.

⁸ I tako niste me vi opravili ovamo nego sam Bog, koji me postavi ocem Faraonu i gospodarem od svega doma njegovog i starešinom nad svom zemljom misirskom.

⁹ Vratite se brže k ocu mom i kažite mu: Ovako veli sin tvoj Josif: Bog me je postavio gospodarem svemu Misiru, hodi k meni, nemoj oklevati.

¹⁰ Sedećeš u zemlji gesemskoj i bićeš blizu mene, ti i sinovi tvoji i sinovi sinova tvojih, i ovce tvoje i goveda tvoja i šta je god tvoje.

¹¹ I ja ću te hraniti onde, jer će još pet godina biti glad, da ne pogineš od gladi ti i dom tvoj i šta je god tvoje.

¹² A eto vidite očima svojim, i brat moj Venijamin svojim očima, da vam ja iz usta govorim.

¹³ Kažite ocu mom svu slavu moju u Misiru i šta ste god videli; pohitajte i dovedite ovamo oca mog.

¹⁴ Tada pade oko vrata Venijaminu bratu svom i plaka. I Venijamin plaka o vratu njegovom.

¹⁵ I izljubi svu braću svoju i isplaka se nad njima. Potom se braća njegova razgovarahu s njim.

¹⁶ I ču se glas u kući Faraonovoj, i rekoše: Dođoše braća Josifu. I milo bi Faraonu i slugama njegovim;

¹⁷ I reče Faraon Josifu: Kaži braći svojoj: Ovako učinite: natovarite magarce svoje, pa idite i vratite se u zemlju hanansku,

¹⁸ Pa uzmite oca svog i čeljad svoju, i dođite k meni, i daću vam najbolje što ima u zemlji misirskoj, i ješćete najbolje obilje ove zemlje.

¹⁹ A ti im zapovedi: Ovako učinite: uzmite sa sobom iz zemlje misirske kola za decu svoju i za žene svoje, i povedite oca svog i dođite ovamo;

²⁰ A na pokućstvo svoje ne gledajte, jer šta ima najbolje u svoj zemlji misirskoj vaše je.

²¹ I sinovi Izrailjevi učiniše tako; i Josif im dade kola po zapovesti Faraonovoj; dade im i brašnjenice na put.

²² I svakome dade po dve haljine, a Venijaminu dade trista srebrnika i petore haljine.

²³ A ocu svom posla još deset magaraca natovarenih najlepših stvari što ima u Misiru, i deset magarica natovarenih žita i hleba i jestiva ocu na put.

²⁴ Tako opravi braću svoju, i pođoše; i reče im: Nemojte se koriti putem.

²⁵ Tako se vratiše iz Misira, i dođoše u zemlju hanansku k Jakovu ocu svom.

²⁶ I javiše mu i rekoše: Još je živ Josif, i zapoveda nad svom zemljom misirskom. A u njemu srce prenemože, jer im ne verovaše.

²⁷ Ali kad mu kazaše sve reči Josifove, koje im je Josif rekao, i vide kola, koja posla Josif po oca, tada ožive duh Jakova oca njihovog;

²⁸ I reče Izrailj: Dosta mi je kad je još živ sin moj Josif; idem da ga vidim dokle nisam umro.