Nebeske Tajne # 2694

2694. Ne boj se, jer Bog ču glas djetinji odande gdje je: da ovo označava nadanje u pomoć, vidi se iz značenja ne boj se!, što označava nemoj očajavati, jer kad se ukloni strah, dolazi nada; i iz značenja čuti glas deteta, što onačava pomoć, vidi gore, r. (2691, gde se javljaju slične reči: U prethodnom stihu se govorilo o stanju nedostatka (istine), u kojemu su oni koji se popravljaju i postaju duhovni; sada se govori o njihovom popravku, a u sadašnjem stihu i o tešenju i nadanju za pomoć. Danas se ne zna da se oni koji se popavljaju, da se dovode u stanje da ne znaju šta je istina, da osećaju tugu čak i očajanje, i da ih tek tada Gospod teši i pomaže im, zato što se danas malo ljudi popravlja. Oni koji su takvi da se mogu popaviti, ako ne u ovome žiotu a ono u drugom, oni se dovode u ovo stanje, koje je u drugom životu vrlo poznato, a koje se naziva pustošenje ili neutešenost, a o kojem se govorilo u Prvom Delu, vidi br. 1109. Oni koji su u ovakvom stanju pustošenja i neutešenosti, kada dođu do očajanja, primaju utehu i pomoć od Gospoda, i odvode se odanle gde su u nebo, gde ih anđeli poučavaju, kao iznova, o dobrima i istinama vere. Razlog za ovo pustošenje i neutešenost je najviše u tome, što je potrebno slomiti ono načelo u koje su ubeđeni a koje je dolazilo od propriuma, vidi br. 2682; kao i da bi primili opažanje dobra i istine, koje ne mogu primiti sve dok ono ubeđenje, koje dolazi od propriuma, ne omekša; a ovo se postiže stanjem zebnje i tugovanja, čak i očajanja. Niko ne može da opaža ono što je dobro, i što je blagosloveno i srećno, ako nije bio u stanju da oseti šta nije dobro, ili istinito, blagosloveno i što ne nosi sreću; od ovog poslednjeg stanja on stiče sferu opažanja, i to u onom stepenu u kome je bio u suprotnom stanju (pre toga). Sfera opažanja, i dokle se ona prostire, nastaje od suprotnosti koje ju oblikuju. Ovo su uzoci pustošenja i tugovanja, pored mnogi drugih. Ali uzmimo neke primere radi ilustracije. Uzmimo slučaj onih koji sve pripisuju sebi ili svojoj pameti, a malo ili ništa Božanskom Proviđenju, pretpostavimo da se njima dokazuje sa hiljadama razloga da je Božnsko Proviđenje sveopšte (univerzalno), i da je univerzalno jer se proteže u najsitnije pojedinosti; i da ni dlaka na glavi ne pada sa glave, to jest, da nema ništa ni najmanje koje nije predviđeno, i koje se nešto ne priprema (kao odgovor). Ipak se njihovo mišljenje o njihovoj pameti ne će promeniti, osi nda kada oni samo dođu do toga da se u to ubede ovim razlozima. Šta više, pretpostavimo da se iste stvari njima pokažu (dokažu) kroz živa iskustva; oni tada priznaju da je tako kada gledaju i osećaju ta iskustva, ali kad prođe nekoliko trenutaka, oni se vraćaju svom prvom mišljenju; ove stvari imaju samo trenutni uticaj na njihovu misao, ali ne i na njihovo osećanje; ako osećanje nije slomljeno, misao ostaje u svome stanju, jer misao ima svoju veru i svoj život od osećanja (prim. prev. autor pod izrazom živa iskustva misli na način kojim Gospod poučava duše u drugom životu slikama i pretstavama koje se vide, i osećaju kao žive, što se naziva i opažanjem). Ali kada se ove osobe dovedu u stanje straha i tuge, zato što vide da nisu u stanju da urade ništa da sebi pomognu, i kada dođu do očajanja, tada se njihovo načelo u koje su ubeđeni, lomi i stanje se menja, i oni se mogu voditi u verovanje da ne mogu sami ništa da urade, već da sva moć, pamet, inteligencija, i mudrost dolaze od Gosoda. (prim. prev. Da bi čovek ili duh preporođeni, o jest u miru i u sreći večnog života, oni moraju da budu u istini, a u ovom slučaju istina je da sva moć i pamet čoveku dolaze od Gospoda. Da bi se rodio nanovo, on mora da bude u ovoj važnoj istini, jer bez toga njega vodi njegov proprium ili ego u svako zlo i obmanu). Slučaj je sličan i s onima koji veruju da je vera od njih samih, i da je dobro od njih samih. Uzmimo još jedan primer kao ilustraciju. U sličaju onih koji su stekli ubeđenje da kada postanu pravedni, da u njima nema više zla, nego da je zlo izbrisano i otstranjeno, i da su oni čisti; pretpostavimo da se njima pokaže hiljadama razloga da ništa nije izbrisano ili očišćeno nego da njih Gospod uzdržava od zla, i drži u dobru, a koji ljudi se mogu održavati u dobru u kome su bili na svetu (kada su postali novi ljudi); i pretpostavimo da se oni ubede iskustvom da sami od sebe jesu samo zlo, i samo gomila zala, oni se ne bi udaljili od svog lažnog načela u koje su ubeđeni. Ali kada se dovedu u stanje da opaze u sebi pakao, i to u tome stepenu da očajavaju pitajući se da li se mogu spasiti, tada, po prvi put, njihovo načelo se lomi, a sa njim i njihov ponos i oholost u odnosu na druge, kao i njihovo arogantno verovanje da će samo oni biti spaseni; tada se oni vode ka istinskom priznavanju vere, ne samo da je sve dobro i istinito od Gospoda, nego i da je sve od Njegove milosti; i na kraju (vode se) u poniznost srca pred Gospodom, koje ne može da postoji bez poznavanja samoga sebe. Otuda se očito vidi zašto se oni koji se popravljaju, ili koji postaju duhovni, svode u stanje pustošenja ili očajanja o kojem se govori u prethodnim stihovima; da oni, tek kada su u tom stanju, primaju utehu i pomoć od Gospoda.