1
Jer je carstvo nebesko kao čovek domaćin koji ujutru rano iziđe da naima poslenike u vinograd svoj.
2
I pogodivši se s poslenicima po groš na dan posla ih u vinograd svoj.
3
I izišavši u treći sat, vide druge gde stoje na trgu besposleni,
4
I njima reče: Idite i vi u moj vinograd, i šta bude pravo daću vam.
5
I oni otidoše. I opet izišavši u šesti i deveti sat, učini tako.
6
I u jedanaesti sat izišavši nađe druge gde stoje besposleni, i reče im: Što stojite ovde sav dan besposleni?
7
Rekoše mu: Niko nas ne najmi. Reče im: Idite i vi u moj vinograd, i šta bude pravo primićete.
8
A kad bi u veče, reče gospodar od vinograda k pristavu svom: Dozovi poslenike i podaj im platu počevši od poslednjih do prvih.
9
I došavši koji su u jedanaesti sat najmljeni primiše po groš.
10
A kad dođoše prvi, mišljahu da će više primiti: I primiše i oni po groš.
11
I primivši vikahu na gospodara.
12
Govoreći: Ovi poslednji jedan sat radiše, i izjednači ih s nama koji smo se čitav dan mučili i goreli.
13
A on odgovarajući reče jednom od njih: Prijatelju! Ja tebi ne činim krivo; Nisi li pogodio sa mnom po groš?
14
Uzmi svoje pa idi; A ja hoću i ovom poslednjem da dam kao i tebi.
15
Ili zar ja nisam vlastan u svom činiti šta hoću? Zar je oko tvoje zlo što sam ja dobar?
16
Tako će biti poslednji prvi i prvi poslednji; jer je mnogo zvanih, a malo izbranih.
