¹ Beše jedan čovek iz Ramatajim-Sofima, iz gore Jefremove, kome ime beše Elkana sin Jeroama, sina Eliva, sina Tova, sina Sufovog, Efraćanin.

² I imaše dve žene, jednoj beše ime Ana a drugoj Fenina; i Fenina imaše dece, a Ana nemaše dece.

³ I iđaše taj čovek svake godine iz svog grada da se pokloni i prinese žrtvu Gospodu nad vojskama u Silom; a onde behu dva sina Ilijeva, Ofnije i Fines, sveštenici Gospodnji.

⁴ I jedan dan kad Elkana prinese žrtvu, dade Fenini ženi svojoj i svim sinovima njenim i kćerima njenim po deo;

⁵ Ani pak dade dva dela, jer ljubljaše Anu, a njoj Gospod beše zatvorio matericu.

⁶ I protivnica je njena vrlo cveljaše prkoseći joj što joj Gospod beše zatvorio matericu.

⁷ Tako činjaše Elkana svake godine, i Ana hođaše u dom Gospodnji, a ona je cveljaše, te plakaše i ne jeđaše.

⁸ A Elkana muž njen reče joj jednom: Ana, zašto plačeš? I zašto ne jedeš? I zašto je srce tvoje neveselo? Nisam li ti ja bolji nego deset sinova?

⁹ A Ana usta, pošto jedoše i piše u Silomu; a Ilije sveštenik seđaše na stolici, na pragu doma Gospodnjeg.

¹⁰ I ona, tužna u srcu pomoli se Gospodu plačući mnogo.

¹¹ I zavetova se govoreći: Gospode nad vojskama! Ako pogledaš na muku sluškinje svoje, i opomeneš me se, i ne zaboraviš sluškinje svoje, nego daš sluškinji svojoj muško čedo, ja ću ga dati Gospodu dokle je god živ, i britva neće preći preko glave njegove.

¹² I kad se ona dugo moljaše pred Gospodom, Ilije motraše na usta njena.

¹³ Ali Ana govoraše u srcu svom, usta joj se samo micahu a glas joj se ne čujaše; stoga Ilije pomisli da je pijana.

¹⁴ Pa joj reče Ilije: Dokle ćeš biti pijana? Otrezni se od vina svog.

¹⁵ Ali Ana odgovori i reče: Nisam pijana, gospodaru, nego sam žena tužna u srcu; nisam pila vina ni silovitog pića; nego izlivam dušu svoju pred Gospodom.

¹⁶ Nemoj jednačiti sluškinje svoje s nevaljalom ženom; jer sam od velike tuge i žalosti svoje govorila dosad.

¹⁷ Tada odgovori Ilije i reče: Idi s mirom; a Bog Izrailjev da ti ispuni molbu, za šta si Ga molila.

¹⁸ A ona reče: Neka nađe sluškinja tvoja milost pred tobom! Tada otide žena svojim putem, i jede, i lice joj ne beše više kao pre.

¹⁹ I sutradan uraniše, i pokloniše se Gospodu, i vratiše se i dođoše kući svojoj u Ramat. I Elkana pozna Anu ženu svoju, i Gospod se opomenu nje.

²⁰ I kad bi vreme, pošto Ana zatrudne, rodi sina i nade mu ime Samuilo, jer, reče, isprosih ga u Gospoda.

²¹ Potom pođe onaj čovek Elkana sa svim domom svojim da prinese Gospodu godišnju žrtvu i zavet svoj.

²² Ali Ana ne pođe, jer reče mužu svom: Dokle odojim dete, onda ću ga odvesti da izađe pred Gospoda i ostane onde do veka.

²³ I reče joj Elkana, muž njen: Čini kako ti drago; ostani dokle god ne odojiš; samo da hoće Gospod ispuniti reč svoju. I tako žena osta; i dojaše sina svog dokle ga ne odoji.

²⁴ A kad ga odoji, odvede ga sa sobom uzevši tri teleta i efu brašna i meh vina, i uvede ga u dom Gospodnji u Silomu; a dete beše još malo.

²⁵ I zaklaše tele i dovedoše dete k Iliju.

²⁶ I ona reče: Čuj gospodaru, kako je živa duša tvoja, gospodaru, ja sam ona žena koja je stajala ovde kod tebe moleći se Gospodu.

²⁷ Molih se za ovo dete, i ispuni mi Gospod molbu moju, za šta sam Ga molila.

²⁸ Zato i ja dajem njega Gospodu, dokle je god živ, da je dat Gospodu. I pokloniše se onde Gospodu.

¹ I Ana se pomoli i reče: Razveseli se srce moje u Gospodu; podiže se rog moj u Gospodu; otvoriše se usta moja na neprijatelje moje, jer sam radosna radi spasenja Tvog.

² Nema svetog kao što je Gospod; jer nema drugog osim Tebe; i nema stene kao što je Bog naš.

³ Ne govorite više ponosito, i neka ne izlaze iz usta vaših reči ohole; jer je Gospod Bog koji sve zna, i On udešava namere.

⁴ Luk junacima slomi se, i iznemogli opasaše se snagom.

⁵ Koji behu siti, naimaju se za hleb; a koji behu gladni, nisu više; i nerotkinja rodi sedmoro, a koja imaše dece, iznemože.

⁶ Gospod ubija, i oživljuje; spušta u grob, i izvlači.

⁷ Gospod siromaši i bogati; ponižuje i uzvišuje.

⁸ Siromaha podiže iz praha, i iz bunjišta uzvišuje ubogog da ga posadi s knezovima, i daje im da naslede presto slave; jer su Gospodnji temelji zemaljski, i na njima je osnovao vasiljenu.

⁹ Sačuvaće noge milih svojih, a bezbožnici će umuknuti u mraku; jer svojom snagom neće čovek nadjačati.

¹⁰ Koji se suprote Gospodu, satrće se; na njih će zagrmeti s neba; Gospod će suditi krajevima zemaljskim, i daće snagu caru svom, i uzvisiće rog pomazaniku svom.

¹¹ Potom otide Elkana u Ramat kući svojoj, a dete služaše Gospodu pred Ilijem sveštenikom.

¹² A sinovi Ilijevi behu nevaljali, i ne znahu za Gospoda.

¹³ Jer u tih sveštenika beše običaj prema narodu: kad ko prinošaše žrtvu, dolažaše momak sveštenikov dok se kuvaše meso s viljuškama trokrakim u ruci,

¹⁴ I zabadaše u sud, ili u kotao, ili u tavu, ili u lonac, i šta se god nabode na viljuške uzimaše sveštenik. Tako činjahu svemu Izrailju koji dolažaše u Silom.

¹⁵ Tako i pre nego bi zapalili salo, došao bi momak sveštenikov, te bi rekao čoveku koji prinošaše žrtvu: Daj meso da ispečem svešteniku, jer ti neću primiti meso kuvano, nego sirovo.

¹⁶ Ako bi mu tada čovek odgovorio: Neka se prvo zapali salo, pa onda uzmi šta ti god duša želi; on bi rekao: Ne, nego daj sada, ako li ne daš, uzeću silom.

¹⁷ I greh onih mladića beše vrlo velik pred Gospodom, jer ljudi ne marahu za prinos Gospodnji.

¹⁸ A Samuilo služaše pred Gospodom, još dete u oplećku lanenom.

¹⁹ A mati mu načini mali plašt i donese mu, i tako činjaše svake godine dolazeći s mužem svojim da prinese žrtvu godišnju.

²⁰ A Ilije blagoslovi Elkanu i ženu njegovu govoreći: Gospod da ti da poroda od te žene za ovog kog je dala Gospodu! I otidoše u svoje mesto.

²¹ I Gospod pohodi Anu, i ona zatrudne i rodi tri sina i dve kćeri. A dete Samuilo rastijaše pred Gospodom.

²² A Ilije beše vrlo star, i ču sve što činjahu sinovi njegovi svemu Izrailju, i kako spavahu sa ženama koje dolažahu gomilama na vrata šatora od sastanka.

²³ I govoraše im: Zašto to radite? Jer čujem zle reči o vama od svega naroda.

²⁴ Nemojte, deco moja; jer nije dobro šta čujem; otpađujete narod Gospodnji.

²⁵ Kad čovek zgreši čoveku, sudiće mu sudija; ali kad ko zgreši Gospodu, ko će moliti za nj? Ali ne poslušaše oca svog, jer Gospod htede da ih ubije.

²⁶ A dete Samuilo rastijaše i beše mio Gospodu i ljudima.

²⁷ Tada dođe čovek Božji k Iliju, i reče mu: Ovako veli Gospod: Ne javih li se domu oca tvog, kad behu u Misiru u kući Faraonovoj?

²⁸ I izabrah ga između svih plemena Izrailjevih sebi za sveštenika da prinosi žrtve na oltaru mom i da kadi kadom i nosi oplećak preda mnom, i dadoh domu oca tvog sve žrtve ognjene sinova Izrailjevih?

²⁹ Zašto gazite žrtvu moju i prinos moj, koje sam zapovedio da se prinose u šatoru? I paziš sinove svoje većma nego mene, da se gojite prvinama svih prinosa Izrailja, naroda mog?

³⁰ Zato Gospod Bog Izrailjev kaže: Rekao sam doista: Dom tvoj i Dom oca tvog služiće preda mnom do veka; ali kaže Gospod: Neće biti tako, jer one ću poštovati koji mene poštuju, a koji mene preziru, biće prezreni.

³¹ Gle, idu dani kad ću odseći tebi ruku i ruku domu oca tvog, da ne bude starca u domu tvom.

³² I videćeš nevolju u šatoru mesto svega dobra što je Gospod činio Izrailju; neće biti starca u domu tvom doveka.

³³ A koga od tvojih ne istrebim ispred oltara svog, onaj će ostati da ti čile oči i da ti se cveli duša; i sav podmladak doma tvog umiraće u najboljim godinama.

³⁴ I ovo da ti je znak šta će doći na oba sina tvoja, na Ofnija i Finesa: u jedan dan poginuće obojica.

³⁵ A sebi ću podignuti sveštenika vernog, on će raditi po srcu mom i po duši mojoj; i sazidaću mu tvrd dom, i on će hoditi pred pomazanikom mojim vazda.

³⁶ I ko ostane od doma tvog, doći će da mu se pokloni za srebrn novac i za komad hleba, i govoriće: Primi me u kakvu službu svešteničku da imam komad hleba.

¹ A dete Samuilo služaše Gospodu pred Ilijem; i reč Gospodnja beše retka u ono vreme, i ne javljahu se utvare.

² Jednom u to vreme Ilije ležaše na svom mestu; a oči mu počinjahu tamneti te ne mogaše videti.

³ I Samuilo ležaše u domu Gospodnjem gde beše kovčeg Božji, i žišci Gospodnji još ne behu pogašeni.

⁴ I viknu Gospod Samuila, a on reče: Evo me.

⁵ I pritrča k Iliju, i reče mu: Evo me, što si me zvao? A on reče: Nisam te zvao, idi lezi. I on otide i leže.

⁶ A Gospod opet viknu Samuila, i Samuilo usta, i otide k Iliju, i reče: Evo me, što si me zvao? A on reče: Nisam te zvao, sine; idi lezi.

⁷ A Samuilo još ne poznavaše Gospoda, i još mu ne beše javljena reč Gospodnja.

⁸ Tada opet viknu Gospod Samuila treći put, i on usta i otide k Iliju, i reče: Evo me, što si me zvao? Tada razume Ilije da Gospod zove dete.

⁹ I reče Ilije Samuilu: Idi lezi; a ako te zovne, a ti reci: Govori Gospode, čuje sluga tvoj. I Samuilo otide, i leže na svoje mesto.

¹⁰ A Gospod dođe i stade; i zovnu kao pre: Samuilo! Samuilo! A Samuilo reče: Govori, čuje sluga tvoj.

¹¹ I reče Gospod Samuilu: Evo učiniću nešto u Izrailju da će zujati oba uha svakome ko čuje.

¹² U taj dan ću učiniti Iliju sve što sam govorio za kuću njegovu, od početka do kraja.

¹³ Jer sam mu javio da ću suditi domu njegovom doveka za nevaljalstvo, za koje je znao da njim navlače na se prokletstvo sinovi njegovi, pa im nije zabranio.

¹⁴ Zato se zakleh domu Ilijevom da se neće očistiti nevaljalstvo doma Ilijevog nikakvom žrtvom ni prinosom doveka.

¹⁵ I Samuilo spava do jutra, pa otvori vrata doma Gospodnjeg. Ali se bojaše Samuilo kazati Iliju za utvaru.

¹⁶ A Ilije zovnu Samuila i reče: Samuilo, sine! A on reče: Evo me.

¹⁷ A on reče: Kakve su reči što ti je kazao? Nemoj zatajiti od mene; tako ti učinio Bog i tako ti dodao, ako zatajiš od mene šta god ti je kazao.

¹⁸ I Samuilo mu kaza sve, i ništa ne zataji od njega. A on reče: Gospod je, neka čini ono što Mu je volja.

¹⁹ A Samuilo rastijaše, i Gospod beše s njim, i ne pusti da padne na zemlju nijedna reč njegova.

²⁰ I sav Izrailj od Dana do Virsaveje pozna da je Samuilo veran prorok Gospodnji.

²¹ I Gospod se stade opet javljati u Silomu, jer se Gospod javljaše Samuilu u Silomu rečju Gospodnjom.

¹ I šta reče Samuilo, zbi se svemu Izrailju. Jer Izrailj izađe na vojsku na Filisteje, i stadoše u logor kod Even-Ezera, a Filisteji stadoše u logor u Afeku.

² A Filisteji se uvrstaše prema Izrailju, i kad se otvori boj, razbiše Filisteji Izrailja, i izgibe ih u boju u polju oko četiri hiljade ljudi.

³ I kad narod dođe u logor, rekoše starešine Izrailjeve: Zašto nas danas razbi Gospod pred Filistejima? Da donesemo iz Siloma kovčeg zaveta Gospodnjeg, da bude među nama i izbavi nas iz ruku neprijatelja naših.

⁴ I narod posla u Silom da donesu odande kovčeg zaveta Gospoda nad vojskama, koji sedi na heruvimima; a behu onde kod kovčega zaveta Gospodnjeg dva sina Ilijeva, Ofnije i Fines.

⁵ A kad dođe kovčeg zaveta Gospodnjeg u logor, povika sav Izrailj od radosti da zemlja zaječa.

⁶ A Filisteji čuvši veselu viku rekoše: Kakva je to vika vesela u logoru jevrejskom? I razumeše da je došao kovčeg Gospodnji u logor njihov.

⁷ I uplašiše se Filisteji kad rekoše: Bog je došao u logor. I govorahu: Teško nama! Jer to nije bivalo pre.

⁸ Teško nama! Ko će nas izbaviti iz ruku tih silnih bogova? To su bogovi što pobiše Misirce u pustinji svakojakim mukama.

⁹ Ohrabrite se, i budite ljudi, o Filisteji! Da ne služite Jevrejima kao što su oni vama služili; budite ljudi i udrite.

¹⁰ I Filisteji udariše, i Izrailjci se opet razbiše i pobegoše k šatorima svojim; i boj beše vrlo velik, jer pade iz Izrailja trideset hiljada pešaka.

¹¹ I kovčeg Božji bi otet, i dva sina Ilijeva, Ofnije i Fines pogiboše.

¹² A jedan između sinova Venijaminovih pobeže iz boja, i dođe u Silom isti dan razdrtih haljina i glave posute prahom.

¹³ I kad dođe, gle, Ilije seđaše na stolici ukraj puta pogledajući; jer srce njegovo beše u strahu za kovčeg Božji. I došav onaj čovek u grad kaza glase, i stade vika svega grada.

¹⁴ A Ilije čuvši viku reče: Kakva je to vreva? I čovek brže dotrča da javi Iliju.

¹⁵ A Iliju beše devedeset i osam godina, i oči mu behu potamnele, te ne mogaše videti.

¹⁶ I reče čovek Iliju: Ja idem iz boja, utekoh danas iz boja. A on reče: Šta bi, sine?

¹⁷ A glasnik odgovarajući reče: Pobeže Izrailj ispred Filisteja, i izgibe mnogo naroda, i oba sina tvoja pogiboše, Ofnije i Fines, i kovčeg Božji otet je.

¹⁸ A kad spomenu kovčeg Božji, pade Ilije sa stolice nauznako kod vrata i slomi vrat i umre, jer beše čovek star i težak. On bi sudija Izrailju četrdeset godina.

¹⁹ A snaha njegova, žena Finesova, beše trudna i na tom doba, pa čuvši glas da je kovčeg Božji otet i da joj je poginuo svekar i muž, savi se i porodi, jer joj dođoše bolovi.

²⁰ I kad umiraše, rekoše joj koje stajahu kod nje: Ne boj se, rodila si sina. Ali ona ne odgovori, niti hajaše za to.

²¹ Nego detetu nade ime Ihavod govoreći: Otide slava od Izrailja; jer kovčeg Božji bi otet, i svekar joj i muž pogiboše.

²² Zato reče: Otide slava od Izrailja; jer bi otet kovčeg Božji.