¹ Još reče Ahitofel Avesalomu: Da odaberem dvanaest hiljada ljudi pa da idem i teram Davida noćas.

² Pa ću ga stignuti dok je umoran i iznemoglih ruku; i uplašiću ga, te će pobeći sav narod što je s njim, pa ću ubiti cara samog.

³ I obratiću sav narod k tebi; jer za onim koga tražiš stoji da se svi vrate k tebi; tada će se sav narod umiriti.

⁴ I to se učini dobro Avesalomu i svim starešinama Izrailjevim.

⁵ Ali reče Avesalom: Dozovite i Husaja Arhijanina da čujemo šta će i on reći.

⁶ A kad dođe Husaj k Avesalomu, reče mu Avesalom govoreći: Tako i tako reče Ahitofel; hoćemo li činiti kako on reče ili nećemo? Kaži ti.

⁷ A Husaj reče Avesalomu: Nije dobar savet što je sada savetovao Ahitofel.

⁸ Još reče Husaj: Ti znaš oca svog i ljude njegove da su hrabri i da su ljuta srca kao medvedica kad joj otmu medvediće u polju; svrh toga, tvoj je otac ratnik, neće noćiti s narodom.

⁹ Gle, on se je sada sakrio u kakvu jamu ili na drugo kako mesto. Pa ako u prvi mah koji od ovih poginu, ko god čuje svaki će reći: Pobijen je narod koji prista za Avesalomom.

¹⁰ A tada će najhrabriji, u kojih je srce kao srce lavovo, klonuti, jer sav Izrailj zna da je tvoj otac junak i da su hrabri koji su s njim.

¹¹ Zato ja savetujem da skupiš k sebi sve Izrailjce od Dana do Virsaveje da ih bude kao peska na moru, pa ti glavom idi u boj.

¹² Tada ćemo poći na nj, gde bi se god nalazio, i napašćemo na nj kao što rosa pada na zemlju, da mu ne ostane nijedan od svih ljudi što su s njim.

¹³ Ako li uteče u grad, sav narod izrailjski neka donese uža pod onaj grad, pa ćemo ga svući u potok, da se ni kamen ne nađe onde.

¹⁴ Tada reče Avesalom i svi Izrailjci: Bolji je savet Husaja Arhijanina nego savet Ahitofelov. Jer Gospod beše naredio da se razbije savet Ahitofelov, koji beše bolji, da bi Gospod navukao zlo na Avesaloma.

¹⁵ Potom reče Husaj sveštenicima Sadoku i Avijataru: Tako i tako savetova Ahitofel Avesaloma i starešine Izrailjeve, a ja savetovah tako i tako.

¹⁶ Nego brže pošaljite, te javite Davidu i recite: Nemoj noćas noćiti u polju u pustinji, nego pređi preko, da ne bude proždrt car i sav narod što je s njim.

¹⁷ A Jonatan i Ahimas stajahu kod studenca Rogila, i dođe jedna sluškinja i kaza im, da bi otišli te javili caru Davidu; jer se ne smehu pokazati ni ući u grad.

¹⁸ Ali ih vide jedan momak, te kaza Avesalomu; a oni obojica brže otidoše, i dođoše u Vaurim u kuću jednog čoveka koji imaše na dvoru studenac, te se spustiše u nj.

¹⁹ I žena uze i razastre ponjavu povrh studenca, i povrh nje razasu prekrupu. I tako se ne dozna.

²⁰ Jer dođoše sluge Avesalomove k onoj ženi u kuću, i rekoše joj: Gde je Ahimas i Jonatan? A žena im reče: Otidoše preko potoka. Tako traživši i ne našavši vratiše se u Jerusalim.

²¹ A kad otidoše, oni izađoše iz studenca, i otidoše te javiše caru Davidu, i rekoše mu: Ustanite i pređite brže preko vode; jer je tako i tako savetovao Ahitofel na vas.

²² Tada usta David i sav narod što beše s njim, i pređoše preko Jordana pre zore, ne osta nijedan da ne pređe preko Jordana.

²³ Ahitofel pak videći gde se ne učini kako on savetova, osedla svog magarca, pa se podiže i otide kući svojoj, u svoj grad, i naredivši za svoju kuću obesi se te umre, i bi pogreben u grobu oca svog.

²⁴ A David dođe u Mahanajim; Avesalom pak pređe preko Jordana i sav Izrailj što beše s njim.

²⁵ I postavi Avesalom Amasu nad vojskom, na mesto Joavovo; a Amasa beše sin nekog čoveka po imenu Itre Izrailjca, koji obleža Avigeju kćer Nasovu, sestru Seruje matere Joavove.

²⁶ I stade u logor Izrailj s Avesalomom u zemlji Galadovoj.

²⁷ A kad dođe David u Mahanajim, Sovije sin Nasov iz Rave sinova Amonovih i Mahir sin Amilov iz Lodevara i Varzelaj od Galada iz Rogelima.

²⁸ Donesoše postelje i čaša i sudova zemljanih i pšenice i ječma i brašna i prekrupe i boba i leća i prženih zrna,

²⁹ I meda i masla i ovaca i sira kravljeg; donesoše Davidu i narodu što beše s njim da jedu. Jer govorahu: Narod je gladan i umoran i žedan u toj pustinji.

¹ I prebroja David narod što beše s njim, i postavi im hiljadnike i stotinike.

² I predade David trećinu naroda Joavu, i trećinu Avisaju sinu Serujinom bratu Joavovom, i trećinu Itaju Getejinu. Pa onda reče car narodu: i ja ću ići s vama.

³ Ali narod reče: Nemoj ti ići; jer i da pobegnemo, neće mariti za to; ili da nas pola izgine, neće mariti za to; jer si ti sam kao nas deset hiljada, zato je bolje da nam iz grada pomažeš.

⁴ A car im reče: Šta vam se čini da je dobro učiniću. I car stade kod vrata, i sav narod izlažaše po sto i po hiljadu.

⁵ I zapovedi car Joavu i Avisaju i Itaju, i reče: Čuvajte mi dete Avesaloma. I sav narod ču kako car zapovedi svim vojvodama za Avesaloma.

⁶ I tako iziđe narod u polje pred Izrailja, i zametnu se boj u šumi Jefremovoj.

⁷ Onde razbiše narod Izrailjev sluge Davidove, i mnogo izgibe onde u onaj dan, dvadeset hiljada.

⁸ Jer se boj raširi po svoj zemlji, i više proždre naroda u onaj dan šuma nego što proždre mač.

⁹ A Avesalom se sukobi sa slugama Davidovim, i Avesalom jahaše na mazgi, i mazga naiđe pod granat veliki hrast, te on zape glavom za hrast i osta viseći između neba i zemlje, a mazga ispod njega otrča.

¹⁰ Videvši to jedan čovek javi Joavu, i reče: Gle, videh Avesaloma gde visi o hrastu.

¹¹ A Joav reče čoveku koji mu to kaza: Gle, vide, pa zašto ga ne ubi i ne svali ga na zemlju? Ja bih ti dao deset sikala srebra i jedan pojas.

¹² A čovek reče Joavu: Da mi je u rukama izmereno hiljadu sikala srebra, ne bih digao ruku svoju na sina carevog; jer smo čuli kako je car zapovedio tebi i Avisaju i Itaju govoreći: Čuvajte mi svi dete Avesaloma.

¹³ Ili da sam učinio neveru na svoju dušu, ništa se ne može od cara zatajiti, i ti bi sam ustao na me.

¹⁴ A Joav reče: Neću ja dangubiti s tobom. Pa uzevši tri strele u ruku, zastreli ih u srce Avesalomu, jošte živom o hrastu.

¹⁵ Potom opkoliše Avesaloma deset momaka, koji nošahu oružje Joavu, i biše ga i ubiše.

¹⁶ Tada Joav zatrubi u trubu, i narod presta goniti Izrailja, jer Joav ustavi narod.

¹⁷ I uzeše Avesaloma i baciše u šumi u veliku jamu, i nabacaše na nj vrlo veliku gomilu kamenja; a Izrailjci svi pobegoše svaki k svom šatoru.

¹⁸ Avesalom pak beše podigao sebi spomenik za života u dolini carskoj; jer govoraše: Nemam sina, da se sačuva spomen imenu mom. I nazva onaj spomenik svojim imenom, koji se zove mesto Avesalomovo do današnjeg dana.

¹⁹ Tada reče Ahimas sin Sadokov: Da otrčim da odnesem glas caru, da ga je Gospod izbavio iz ruku neprijatelja njegovih.

²⁰ A Joav mu reče: Nemoj danas biti glasnik, nego ćeš javiti drugi dan; a danas nemoj nositi glas, jer je sin carev poginuo.

²¹ Zatim reče Joav Husiju: Idi, javi caru šta si video. I pokloni se Husije Joavu, i otrča.

²² A Ahimas sin Sadokov opet reče Joavu: Šta mu drago, da trčim i ja za Husijem. Reče Joav: Što bi trčao, sine, kad nemaš dobar glas?

²³ Opet reče: Šta mu drago, da trčim. Odgovori mu: A ti trči. I otrča Ahimas prečim putem, i preteče Husija.

²⁴ A David seđaše među dvojim vratima, i stražar iziđe na krov od vrata, na zid, i podigavši oči svoje ugleda, a to jedan čovek trči.

²⁵ Pa povika stražar i javi caru. A car reče: Ako je jedan, glas nosi. I onaj iđaše sve bliže.

²⁶ Potom ugleda stražar drugog čoveka gde trči. I povika stražar k vrataru i reče: Evo još jedan, trči sam. A car reče: I on nosi glas.

²⁷ I reče stražar: Trk prvog čini mi se kao da je trk Ahimasa sina Sadokovog. Reče car: Dobar je čovek, i ide s dobrim glasom.

²⁸ Tada povika Ahimas i reče caru: Sretno! I pokloni se caru licem do zemlje, i reče: Da je blagosloven Gospod Bog tvoj, koji predade ljude koji podigoše ruke svoje na cara gospodara mog.

²⁹ A car mu reče: Je li zdravo dete Avesalom? Odgovori Ahimas: Video sam veliku vrevu, kad Joav posla slugu carevog i mene slugu tvog, ali ne znam šta beše.

³⁰ A car mu reče: Ukloni se, i stani tamo. I on se ukloni, i stade.

³¹ Tada, gle, dođe Husije i reče: Glas caru i gospodaru mom da te je Gospod izbavio danas iz ruku svih koji ustadoše na te.

³² A car reče Husiju: Je li zdravo dete Avesalom? A Husije reče: Neka neprijatelji gospodara mog cara i koji god ustaju na te zla radi, neka prođu kao to dete.

³³ Tada se car sneveseli, i pope se u gornju klet nad vratima, i stade plakati, a idući govoraše: Sine moj Avesalome, sine moj, sine moj Avesalome! Kamo da sam ja umro mesto tebe! Avesalome sine moj, sine moj!

¹ I javiše Joavu: Evo car plače i tuži za Avesalomom.

² I pobeda onog dana pretvori se u žalost svemu narodu, jer narod ču u onaj dan gde govore: Žali car sina svog.

³ I narod se u onaj dan krio ulazeći u grad kao što se krije narod koji se stidi kad pobegne iz boja.

⁴ A car pokri lice svoje; i vikaše glasno: Sine moj Avesalome! Avesalome sine moj, sine moj!

⁵ Tada uđe Joav k caru u kuću, i reče: Posramio si danas sve sluge svoje, koje ti danas dušu sačuvaše, i sinovima tvojim i kćerima tvojim i ženama tvojim i inočama tvojim.

⁶ Jer ljubiš one koji mrze na te, a mrziš na one koji te ljube; jer si pokazao danas da ne mariš za vojvode i za sluge; i vidim danas da bi ti milo bilo da je Avesalom živ, a mi svi da smo izginuli.

⁷ Zato ustani sada, i iziđi i progovori lepo slugama svojim; jer zaklinjem se Gospodom, ako ne iziđeš, neće nijedan ostati kod tebe ovu noć, i to će biti gore po te negoli sva zla koja su te snalazila od mladosti tvoje do sada.

⁸ Tada usta car, i sede na vratima; i kazaše svemu narodu govoreći: Evo, sedi car na vratima. I dođe sav narod pred cara. Ali Izrailjci behu pobegli, svak u svoj šator.

⁹ I sav se narod svađaše među sobom po svim plemenima Izrailjevim govoreći: Car nas je izbavio iz ruku neprijatelja naših, i izbavio nas je iz ruku filistejskih; a sada je pobegao iz zemlje od Avesaloma.

¹⁰ Avesalom pak, kog pomazasmo za cara nad sobom, pogibe u boju. Sada dakle zašto oklevate te ne dovedete natrag cara?

¹¹ Zato car David posla k Sadoku i Avijataru sveštenicima i poruči: Govorite starešinama Judinim i recite: Zašto vi da budete poslednji koji će cara natrag dovesti u kuću njegovu? Jer govor svega Izrailja dođe do cara u kuću njegovu.

¹² Vi ste moja braća, vi ste kost moja i telo moje. Zašto biste dakle bili poslednji koji će natrag dovesti cara?

¹³ Recite i Amasi: Nisi li kost moja i telo moje? Bog neka mi učini tako i tako neka doda, ako mi ne budeš vojvoda dok si živ namesto Joava.

¹⁴ I skloni srca svih ljudi od roda Judina kao jednog čoveka, te poslaše k caru govoreći: Vrati se sa svim slugama svojim.

¹⁵ I tako se car vrati, i dođe do Jordana; a Juda dođe do Galgala da srete cara i da ga prevede preko Jordana.

¹⁶ Pohita i Simej, sin Girin, od Venijamina, koji beše iz Vaurima, i siđe s ljudima roda Judinog na susret caru Davidu;

¹⁷ I hiljadu ljudi beše s njim od roda Venijaminovog; takođe i Siva sluga doma Saulovog s petnaest sinova svojih i dvadeset sluga svojih; i pređoše preko Jordana pred cara.

¹⁸ Preturiše i lađu da prevezu čeljad carevu i da učine šta bi mu bilo ugodno. A Simej, sin Girin, pade pred carem, kad htede da pređe preko Jordana,

¹⁹ I reče caru: Ne primi mi bezakonja, gospodaru moj, i ne pominji pakosti koju je učinio sluga tvoj u onaj dan kad je car gospodar moj izašao iz Jerusalima; neka car ne misli o tome.

²⁰ Jer sluga tvoj vidi da je zgrešio; i evo došao sam danas prvi iz svega doma Josifovog da sretnem cara, gospodara svog.

²¹ Ali odgovori Avisaj sin Serujin i reče: Eda li toga radi neće poginuti Simej što je psovao pomazanika Gospodnjeg?

²² A David reče: Šta je vama do mene, sinovi Serujini, te ste mi danas protivnici? Zar će danas ko poginuti u Izrailju, jer zar ne znam da sam danas postao car nad Izrailjem?

²³ I reče car Simeju: Nećeš poginuti. I zakle mu se car.

²⁴ Tako i Mefivostej, sin Saulov, dođe caru na susret; on, pak, ne opra nogu svojih, niti brade svoje očešlja, ni opra haljine svoje od onog dana kad otide car do dana kad se vrati s mirom.

²⁵ I srete cara kad se vraćaše u Jerusalim; i reče mu car: Zašto ne pođe sa mnom, Mefivosteju?

²⁶ A on reče: Caru gospodaru moj, prevari me sluga moj; jer sluga tvoj reče: Osedlaću sebi magarca i uzjahaću ga i poći ću s carem; jer je hrom sluga tvoj.

²⁷ I on opade slugu tvog kod gospodara mog cara; ali je car gospodar moj kao anđeo Božji; zato čini šta ti je drago.

²⁸ Jer sav dom oca mog behu ljudi koji zaslužiše smrt pred carem gospodarem mojim, a ti posadi slugu svog među one koji jedu za stolom tvojim, pa kako imaš još pravo, i kako se mogu još tužiti caru?

²⁹ A car mu reče: Šta bi mi više govorio? Kazao sam: Ti i Siva podelite njivu.

³⁰ A Mefivostej reče caru: Neka uzme sve, kad se car gospodar moj vratio na miru u dom svoj.

³¹ I Varzelaj od Galada dođe iz Rogelima, i pođe s carem preko Jordana da ga prati preko Jordana.

³² A beše Varzelaj vrlo star, beše mu osamdeset godina, i hranjaše cara dok beše u Mahanajimu, jer beše vrlo bogat čovek.

³³ I reče car Varzelaju: Hajde sa mnom; ja ću te hraniti kod sebe u Jerusalimu.

³⁴ Ali Varzelaj reče caru: Koliko ima veka mog, da idem s carem u Jerusalim?

³⁵ Ima mi danas osamdeset godina; mogu li raspoznavati dobro i zlo? Može li sluga tvoj kusom razlikovati šta će jesti i šta će piti? Mogu li jošte slušati glas pevačima i pevačicama? I zašto bi sluga tvoj još bio na tegotu caru, gospodaru mom?

³⁶ Malo će proći sluga tvoj preko Jordana s carem; a zašto bi mi car tako naplatio?

³⁷ Neka se sluga tvoj vrati, da umrem u svom gradu kod groba oca svog i matere svoje. Nego evo, sluga tvoj Himam neka ide s carem gospodarem mojim, i učini njemu šta ti bude drago.

³⁸ A car reče: Neka ide sa mnom Himam; ja ću mu učiniti šta bude tebi drago, i šta god zaišteš u mene, sve ću ti učiniti.

³⁹ I kad pređe sav narod preko Jordana i car pređe, celiva car Varzelaja i blagoslovi ga, i on se vrati u mesto svoje.

⁴⁰ Otuda car otide u Galgal, i Himam otide s njim. I tako sav narod Judin doprati cara, i polovina naroda Izrailjevog.

⁴¹ A gle, svi ljudi Izrailjci dođoše k caru i rekoše mu: Zašto te ukradoše braća naša, ljudi Judini, i prevedoše preko Jordana cara i dom njegov i sve ljude Davidove s njim?

⁴² A svi ljudi od Jude odgovoriše ljudima od Izrailja: Jer je car nama rod; pa što se srdite toga radi? Jesmo li šta pojeli caru? Je li nas darom darivao?

⁴³ Tada odgovoriše ljudi od Izrailja ljudima od Jude, i rekoše: Mi imamo deset delova u cara, i Davidu smo više nego vi; zašto dakle ne mariste za nas? Nismo li mi prvi govorili da dovedemo natrag cara svog? Ali beseda ljudi od Jude beše tvrđa od besede ljudi od Izrailja.