¹ A učenicima reče: Nije moguće da ne dođu sablazni; ali teško onome s koga dolaze;

² Bolje bi mu bilo da mu se vodenični kamen obesi o vratu, i da ga bace u more, nego da sablazni jednog od ovih malih.

³ Čuvajte se. Ako ti sagreši brat tvoj, nakaraj ga; pa ako se pokaje, oprosti mu.

⁴ I ako ti sedam puta na dan sagreši, i sedam puta na dan dođe k tebi i reče: Kajem se, oprosti mu.

⁵ I rekoše apostoli Gospodu: Dometni nam vere.

⁶ A Gospod reče: Kad biste imali vere koliko zrno gorušičino, i rekli biste ovom dubu: Iščupaj se i usadi se u more, i poslušao bi vas.

⁷ Koji pak od vas kad ima slugu koji ore ili čuva stoku pa kad dođe iz polja, kaže mu: Hodi brzo i sedi za trpezu?

⁸ Nego ne kaže li mu: Ugotovi mi da večeram, i zapregni se te mi služi dok jedem i pijem, pa onda i ti jedi i pij?

⁹ Eda li će on zahvaliti sluzi tom kad svrši šta mu se zapovedi? Ne verujem.

¹⁰ Tako i vi kad svršite sve što vam je zapoveđeno, govorite: Mi smo zaludne sluge, jer učinismo šta smo bili dužni činiti.

¹¹ I kad iđaše u Jerusalim, On prolažaše između Samarije i Galileje.

¹² I kad ulažaše u jedno selo sretoše Ga deset gubavih ljudi, koji staše izdaleka,

¹³ I podigoše glas govoreći: Isuse učitelju! Pomiluj nas.

¹⁴ I videvši ih reče im: Idite i pokažite se sveštenicima. I oni idući očistiše se.

¹⁵ A jedan od njih videvši da se isceli povrati se hvaleći Boga glasno,

¹⁶ I pade ničice pred noge Njegove, i zahvali Mu. I to beše Samarjanin.

¹⁷ A Isus odgovarajući reče: Ne isceliše li se desetorica? Gde su dakle devetorica?

¹⁸ Kako se među njima koji ne nađe da se vrati da zahvali Bogu, nego sam ovaj tuđin?

¹⁹ I reče mu: Ustani, idi; vera tvoja pomože ti.

²⁰ A kad Ga upitaše fariseji: Kad će doći carstvo Božije? Odgovarajući reče im: Carstvo Božije neće doći da se vidi;

²¹ Niti će se kazati: Evo ga ovde ili onde; jer gle, carstvo je Božije unutra u vama.

²² A učenicima reče: Doći će vreme kad ćete zaželeti da vidite jedan dan Sina čovečijeg, i nećete videti.

²³ I reći će vam: Evo ovde je, ili: Eno onde; ali ne izlazite, niti tražite.

²⁴ Jer kao što munja sine s neba, i zasvetli se preko svega što je pod nebom, tako će biti i Sin čovečiji u svoj dan.

²⁵ Ali Mu najpre treba mnogo postradati, i okrivljenom biti od roda ovog.

²⁶ I kako je bilo u vreme Nojevo onako će biti u dane Sina čovečijeg:

²⁷ Jeđahu, pijahu, ženjahu se, udavahu se do onog dana kad Noje uđe u kovčeg, i dođe potop i pogubi sve.

²⁸ Tako kao što bi u dane Lotove: jeđahu, pijahu, kupovahu, prodavahu, sađahu, zidahu;

²⁹ A u dan kad iziđe Lot iz Sodoma, udari oganj i sumpor iz neba i pogubi sve.

³⁰ Tako će biti i u onaj dan kad će se javiti Sin čovečiji.

³¹ U onaj dan koji se desi na krovu, a pokućstvo njegovo u kući, neka ne silazi da ga uzme; i koji se desi u polju, tako neka se ne vraća natrag.

³² Opominjite se žene Lotove.

³³ Koji pođe da sačuva dušu svoju, izgubiće je; a koji je izgubi, oživeće je.

³⁴ Kažem vam: u onu noćbiće dva na jednom odru, jedan će se uzeti a drugi će se ostaviti;

³⁵ Dve će mleti zajedno, jedna će se uzeti a druga će se ostaviti;

³⁶ Dva će biti na njivi, jedan će se uzeti a drugi će se ostaviti.

³⁷ I odgovarajući rekoše Mu: Gde, Gospode? A On im reče: Gde je strvina onamo će se i orlovi skupiti.

¹ Kaza im pak i priču kako se treba svagda moliti Bogu, i ne dati da dotuži,

² Govoreći: U jednom gradu beše jedan sudija koji se Boga ne bojaše i ljudi ne stiđaše.

³ A u onom gradu beše jedna udovica i dolažaše k njemu govoreći: Ne daj me mom suparniku.

⁴ I ne htede zadugo. A najposle reče u sebi: Ako se i ne bojim Boga i ljudi ne sramim,

⁵ No budući da mi dosađuje ova udovica, odbraniću je, da mi jednako ne dolazi i ne dosađuje.

⁶ Tada reče Gospod: Čujte šta govori nepravedni sudija.

⁷ A kamoli Bog neće odbraniti izbranih svojih koji Ga mole dan i noć?

⁸ Kažem vam da će ih odbraniti brzo. Ali Sin čovečiji kad dođe hoće li naći veru na zemlji?

⁹ A i drugima koji mišljahu za sebe da su pravednici i druge uništavahu kaza priču ovu:

¹⁰ Dva čoveka uđoše u crkvu da se mole Bogu, jedan farisej i drugi carinik.

¹¹ Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože! Hvalim te što ja nisam kao ostali ljudi: hajduci, nepravednici, preljubočinci ili kao ovaj carinik.

¹² Postim dvaput u nedelji; dajem desetak od svega što imam.

¹³ A carinik izdaleka stajaše, i ne htede ni očiju podignuti na nebo, nego bijaše prsi svoje govoreći: Bože! Milostiv budi meni grešnome.

¹⁴ Kažem vam da ovaj otide opravdan kući svojoj, a ne onaj. Jer svaki koji se sam podiže poniziće se; a koji se sam ponižuje podignuće se.

¹⁵ Donošahu k Njemu i decu da ih se dotakne; a kad videše učenici, zapretiše im.

¹⁶ A Isus dozvavši ih reče: Pustite decu neka dolaze k meni, i ne branite im; jer je takvih carstvo Božije.

¹⁷ I kažem vam zaista: koji ne primi carstvo Božije kao dete, neće ući u njega.

¹⁸ I zapita Ga jedan knez govoreći: Učitelju blagi! Šta da učinim da nasledim život večni?

¹⁹ A Isus reče mu: Što me zoveš blagim? Niko nije blag osim jednog Boga.

²⁰ Zapovesti znaš: ne čini preljube; ne ubij; ne ukradi; ne svedoči lažno; poštuj oca i mater svoju.

²¹ A on reče: Sve sam ovo sačuvao od mladosti svoje.

²² A kad to ču Isus reče mu: Još ti jedno nedostaje: prodaj sve što imaš i razdaj siromasima; i imaćeš blago na nebu; i hajde za mnom.

²³ A kad on ču to postade žalostan, jer beše vrlo bogat.

²⁴ A kad ga vide Isus gde postade žalostan, reče: Kako je teško ući u carstvo Božije onima koji imaju bogatstvo!

²⁵ Lakše je kamili proći kroz iglene uši negoli bogatom ući u carstvo Božije.

²⁶ A oni koji slušahu rekoše: Ko se dakle može spasti?

²⁷ A On reče: Šta je u ljudi nemoguće u Boga je moguće.

²⁸ A Petar reče: Eto mi smo ostavili sve i za Tobom idemo.

²⁹ A On im reče: Zaista vam kažem: nema nijednoga koji bi ostavio kuću, ili roditelje, ili braću, ili sestre, ili ženu, ili decu carstva radi Božijeg,

³⁰ Koji neće primiti više u ovo vreme, i na onom svetu život večni.

³¹ Uze pak dvanaestoricu i reče im: Evo idemo gore u Jerusalim, i sve će se svršiti što su proroci pisali za Sina čovečijeg.

³² Jer će Ga predati neznabošcima, i narugaće Mu se, i ružiće Ga, i popljuvaće Ga,

³³ I biće Ga, i ubiće Ga; i treći dan ustaće.

³⁴ I oni ništa od toga ne razumeše, i beseda ova beše od njih sakrivena, i ne razumeše šta im se kaza.

³⁵ A kad se približi k Jerihonu, jedan slepac seđaše kraj puta proseći.

³⁶ A kad ču narod gde prolazi zapita: Šta je to?

³⁷ I kazaše mu da Isus Nazarećanin prolazi.

³⁸ I povika govoreći: Isuse, sine Davidov! Pomiluj me.

³⁹ I prećahu mu oni što iđahu napred da ućuti; a on još više vikaše: Sine Davidov! Pomiluj me.

⁴⁰ I Isus stade i zapovedi da Mu ga dovedu; a kad Mu se približi, zapita ga

⁴¹ Govoreći: Šta hoćeš da ti učinim? A on reče: Gospode! Da progledam.

⁴² A Isus reče: Progledaj; vera tvoja pomože ti.

⁴³ I odmah progleda, i pođe za Njim hvaleći Boga. I svi ljudi koji videše hvaljahu Boga.

¹ I kad uđe u Jerihon i prolažaše kroza nj,

² I gle, čovek po imenu Zakhej, koji beše starešina carinički, i beše bogat,

³ I iskaše da vidi Isusa da Ga pozna; i ne mogaše od naroda, jer beše malog rasta;

⁴ I potrčavši napred, pope se na dud da Ga vidi; jer Mu je onuda trebalo proći.

⁵ I kad dođe Isus na ono mesto, pogledavši gore vide ga, i reče mu: Zakheju! Siđi brzo; jer mi danas valja biti u tvojoj kući.

⁶ I siđe brzo; i primi Ga radujući se.

⁷ I svi, kad videše, vikahu na Njega govoreći da grešnom čoveku dođe u kuću.

⁸ A Zakhej stade i reče Gospodu: Gospode! Evo pola imanja svog daću siromasima, i ako sam koga zaneo vratiću onoliko četvoro.

⁹ A Isus mu reče: Danas dođe spasenje kući ovoj; jer je i ovo sin Avraamov.

¹⁰ Jer je Sin čovečiji došao da nađe i spase šta je izgubljeno.

¹¹ A kad oni to slušahu nastavi kazivati priču; jer beše blizu Jerusalima, i mišljahu da će se odmah javiti carstvo Božije.

¹² Reče dakle: Jedan čovek od dobrog roda otide u daleku zemlju da primi sebi carstvo, i da se vrati.

¹³ Dozvavši pak deset svojih sluga dade im deset kesa, i reče im: Trgujte dok se ja vratim.

¹⁴ I građani njegovi mržahu na njega, i poslaše za njim poslanike govoreći: Nećemo da on caruje nad nama.

¹⁵ I kad se on vrati, pošto primi carstvo, reče da dozovu one sluge kojima dade srebro, da vidi šta je koji dobio.

¹⁶ Tada dođe prvi govoreći: Gospodaru! Kesa tvoja donese deset kesa.

¹⁷ I reče mu: Dobro, dobri slugo; kad si mi u malom bio veran evo ti vlast nad deset gradova.

¹⁸ I dođe drugi govoreći: Gospodaru! Kesa tvoja donese pet kesa.

¹⁹ A on reče i onome: i ti budi nad pet gradova.

²⁰ I treći dođe govoreći: Gospodaru! Evo tvoja kesa koju sam zavezao u ubrus i čuvao.

²¹ Jer sam se bojao tebe: jer si čovek tvrd: uzimaš šta nisi ostavio, i žnješ šta nisi sejao.

²² A gospodar mu reče: Po tvojim ću ti rečima suditi, zli slugo! Znao si da sam ja tvrd čovek, uzimam šta nisam sejao:

²³ Pa zašto nisi dao moje srebro trgovcima, i ja došavši primio bih ga s dobitkom?

²⁴ I reče onima što stajahu pred njim: Uzmite od njega kesu i podajte onome što ima deset kesa.

²⁵ I rekoše mu: Gospodaru! On ima deset kesa.

²⁶ A on im odgovori: Jer vam kažem da će se svakome koji ima dati: a od onog koji nema uzeće se od njega i ono što ima.

²⁷ A one moje neprijatelje koji nisu hteli da ja budem car nad njima, dovedite amo, i isecite preda mnom.