Poslednji Sud＃0

BIOGRAFSKA BELEŠKA O AUTORU I UVODNE REČI PREVODIOCA

Emanuel Svedenborg rođen je u Štokholmu 29. januara 1688. Pobožni dom (otac je bio luteranski sveštenik i prevodilac Sv. Pisma, a docnije i vladika od Skare) probudio je u dečaku zanimanje za veru. Univerzitetsko obrazovanje je završio u Upsali, a zatim je proveo pet godina na studijskim putovanjima, kada je obišao Englesku, Francusku, Holandiju i Nemačku. Prvo se zanimao za matematiku i astronomiju, i tada se upoznao s Flemstidom i Halejem. Njegovo interesovanje za praktičnu stranu nauke odvelo ga je dalje, u metalurgiju, geologiju, hemiju, te je postao asesor u Odboru za rudarstvo, tada najvažnijoj industriji u Švedskoj. I kao rudar i kao član zakonodavnog Doma, neumorno je radio za dobro svoje zemlje, i zaslužio poštovanje i sugrađana i kraljevskog doma. Objavio je Principia (Načela Prirodnih nauka), i postao član Akademija nauka, kod kuće i u inostranstvu.

U svojim mislima, video je rano da sva priroda ima i duhovnu stranu. Kad se posvetio proučavanju ljudskog organizma, objavio je dela u kojima je izneo teorije koje su dobile priznanje mnogo godina kasnije. Tako je objavio Ekomoniju životinjskog Carstva i delo O ljudskom mozgu.

Postupno je uvođen u duhovni svet, da bi primio objavu po kojoj je dobio vođstvo anđela (savršenih ljudi), koji će mu pokazati tajne Nevidljivog sveta, i otkriti unutarnje značenje Sv. Pisma, koje je slojevito, a koje je poznato u nebima, i kroz koje se održava misaona i emotivna veza između ljudi na zemlji, i duhova i anđela u nevidljivom svetu. Najavio je Novu epohu u Hrišćanskoj Univerzalnoj Crkvi, koja je predskazana u Otkrivenju Jovanovom pod imenom Novi Jerusalim.

Ovome zadatku se posvetio poslednjih tridesetak godina života, objavljujući dela na latinskom, o svom trošku i šaljući ih sveštenicma, bibliotekama, a da pri tome nije gubio dodir s ovozemaljskom stvarnošću. Naime, živeo je mirno u letnjoj kućici u Štokholmu (sada mali muzej), da bi odlazio povremeno u Holandiju ili Englesku gde je objavljivao svoja dela, pošto se ona nisu mogla objaviti u Švedskoj. Nije ih potpisivao svojim imenom, nego je stajalo „sluga Gospoda Isusa Hrista“.

Opisao je Poslednji Sud nad Prvom Hrišćanskom Crkvom, koji se po njemu odigrao u nevidljivom svetu 1757. Umro je u Londonu 29. marta 1788, pošto je primio u posetu švedskog luteranskog sveštenika koji mu je dao svetu pričest, i kome je obećao nastavak razgovora kada se nađu ponovo u duhovnom svetu.

Svedenborgova dela su izvršila veliki uticaj u književnosti, umetnosti i teologiji. Po mišljenju našeg eminentnog teologa, Justina Popovića, Svedenborg je monarhista u odnosu na Sv. Trojstvo, a što znači da je držao da je Gospodovo Božansko Čoveštvo (a to je ono koje je proslavio odbacivši sve što je primio od majke Marije), a koje je potpuno sjedinjeno s „Ocem“ koji je Apsolutna Svaralačka Ljubav, i da kao takav On vlada vidljivim i nevidljivim svetom kroz Svoje Božansko Proviđenje. On vidi Trojnost u Jedinstvu, gde je Centar nedostižan čoveku osim kroz Mudrost i Božansku Istinu, „Otac“, a beskrajna Mudrost ili Istina je „Sin“, dok je Svestvaralačka Moć i „Oca“ i „Sina“, „Duh Sveti“. Svedenborg se obara svom snagom na dogmu po kojoj je Gospod preneo svoju Duhovnu vlast na bilo kojeg čoveka, a ta dogma je zasnovana na doslovnom tumačenju i iskrivljavanju jednog mesta kod Mateja (glava 16, stih 18). To je, po njemu, posledica čovekove grešne težnje da upotrebi svete stvari vere da bi vladao ljudima. Taj „Vavilon“ je srušen u Poslednjem sudu, i nikad se nije obnovio, barem ne u onoj snazi u kojoj je do tada postojao.

Svedenborg je dao apstraktne izraze idejama koje su sadržane u Jevanđeljima, osobito u Jovanovom, zbog čega se Jovan i smatra prvim hrišćanskim „teologom“...

Dostojevski je čitao dela Svedenborga, i zabeležio u Dnevniku da se slaže sa Svedenborgom da ne postoji Sotona kao ličnost supotstavljena Bogu, već da je to generičko ime...

Dela Svedenborga prevođena su na više jezika, najviše na engleski i francuski, a neka i na srpsko-hrvatski.

Mnoge navode u Svedenborgovim delima primamo s čuđenjem, neke s odobravanjem, a poneke s nevericom... Za trideset godina beležio je sve što je stigao, ali je ostalo mnogo toga nedorečeno, pa je napisao da „je mogao da kaže i više, da mu je bilo dozvoljeno“...

Šta je to bilo, ostaje nam da nagađamo.

Najvažniji doprinos je u tome što je pokazao u čemu je dubina i svetost Sv. Pisma uprkos svim greškama u prepisivanju i netačnosti doslovnog smisla, kao i vezu Sv. Pisma s nevidljivim svetom i sa ljudskom dušom.

Predajući našoj čitalačkoj publici ovo delo, očekujemo i povoljne i nepovoljne reakcije. Ali treba držati na umu da je u ovome delu Svedenborg opisao situaciju u duhovnom svetu u doba kada se odigravao Poslednji sud, i da se taj sud nije vršio nad onima koji su već bili ili u Nebima ili u Paklovima, već nad onim dušama koje su živele u zamišljenim nebima, to jest u svetu koji su same izmislile i stvorile, a ti su „svetovi“ bili prepreka za normalnu duhovnu vezu između ljudskog roda s jedne strane, i Nebesa i Gospoda s druge strane... Tako je moralo doći do „čišćenja i rušenja“ ili, kako on piše, „vastacije“ ili odstranjivanja onoga što je bilo vanjsko i nebitno od onoga što je bilo unutarnje i bitno.

Eto, čitaoče, sam sudi, ali odloži konačni svoj sud dok još malo više ne upoznaš poneko delo istoga autora. Ponekad je traženje istine zanimljivije od samog nalaženja. Naime, kada je Pol Valeri, francuski pesnik, pisao esej o Svedenborgu po nalogu Francuske Akademije, on je naveo reči Lesinga, osnivača književne kritike, koji je napisao, „Ako treba da biram između lova na zeca i samoga zeca, ja biram ono prvo“.

Kolumbo je tražeći put za Indiju otkrio Ameriku. Tražeći jedno uzvišeno rešenje, mi ponekad ne nalazimo to rešenje koje smo tražili, ali nađemo ono koje nam je najpotrebnije.

S tom nadom, ostavljam čitaoca da sam donese sud o ovom delu E. Svedenborga, pa neka mi se javi preko e-mail-a, ili na označeni način. Svaki razgovor je koristan.

Delo O Poslednjem Sudu prvo je objavljeno u Londonu 1758, Iste godine iz pera E. Svedenborga izašlo je pet dela na latinskom, ovim redom: Zemlje u Svemiru, Nebo i Pakao, Poslednji Sud, Novi Jerusalim i njegovo nebesko učenje, i Beli Konj.

Pet godina kasnije, u Amsterdamu objavljeno je delo Nastavak o Poslednjem Sudu i o Duhovnom Svetu. Ovo malo delo zasnovano je na rukopisu koji je posmrtno objavljen kao Deo VII, odeljak I Duhovnog Dnevnika da bi taj Deo kasnije posebno objavio na engleskom pod naslovom Poslednji Sud (posthumno).

Možda čitaocu nije poznato da je E. Svedenborg tvrdio da je bio prisutan u Duhovnom Svetu od 1744. pa do smrti 1782, i da je bio svedok događaja koji su vezani za Poslednji Sud predskazan u Otkrovenju po Jovanu. Po njemu, Poslednji Sudovi se odigravaju na kraju svake Duhovne epohe, ili Univerzalne Crkve. Kada se uklanja ju smetnje koje su nastale u komunikaciji između Neba i zemlje, tj. čovečanstva. - Risto Rundo