¹ Šta je sam osnovao na gorama svetim,

² Nek izađe preda Te molitva moja, prigni uho svoje k jauku mom;

³ Jer je duša moja puna jada, i život se moj primače paklu.

⁴ Izjednačih se s onima koji u grob odlaze, postadoh kao čovek bez sile,

⁵ Kao među mrtve bačen, kao ubijeni, koji leže u grobu, kojih se više ne sećaš, i koji su od ruke Tvoje daleko.

⁶ Metnuo si me u jamu najdonju, u tamu, u bezdanu.

⁷ Oteža mi gnev Tvoj, i svima valima svojim udaraš me.

¹ Gospode Bože, Spasitelju moj, danju vičem i noću pred Tobom.

¹¹ Eda li će se u grobu pripovedati milost Tvoja, i istina Tvoja u truljenju?

¹² Eda li će u tami poznati čudesa Tvoja, i pravdu Tvoju gde se sve zaboravlja?

¹³ Ali ja, Gospode, k Tebi vičem, i jutrom molitva moja sreta Te.

¹⁴ Zašto, Gospode, odbacuješ dušu moju, i odvraćaš lice svoje od mene?

¹⁵ Mučim se i izdišem od udaraca, podnosim strahote Tvoje, bez nadanja sam.

¹⁶ Gnev Tvoj stiže me, strahote Tvoje razdiru me.

¹⁷ Opteču me svaki dan kao voda, stežu me odsvuda.

¹⁸ Udaljio si od mene druga i prijatelja; poznanici moji sakrili su se u mrak.

¹ Milosti ću Gospodnje pevati uvek, od kolena na koleno javljaću istinu Tvoju ustima svojim.

² Jer znam da je zavavek osnovana milost, i na nebesima da si utvrdio istinu svoju, rekavši:

³ "Učinih zavet s izbranim svojim, zakleh se Davidu, sluzi svom:

⁴ Doveka ću utvrđivati seme tvoje i presto tvoj uređivati od kolena do kolena."

⁵ Nebo kazuje čudesa Tvoja, Gospode, i istinu Tvoju sabor svetih.

⁶ Jer ko je nad oblacima ravan Gospodu? Ko će se izjednačiti s Gospodom među sinovima Božijim?

⁷ Bogu se valja klanjati na saboru svetih, strašniji je od svih koji su oko Njega.

⁸ Gospode, Bože nad vojskama! Ko je silan kao Ti, Bože? I istina je Tvoja oko Tebe.

⁹ Ti vladaš nad silom morskom; kad podigne vale svoje, Ti ih ukroćavaš.

¹⁰ Ti si oborio oholi Misir kao ranjenika, krepkom mišicom svojom rasejao si neprijatelje svoje.

¹¹ Tvoje je nebo i Tvoja je zemlja; Ti si sazdao vasiljenu i šta je god u njoj.

¹² Sever i jug Ti si stvorio, Tavor i Ermon o Tvom se imenu raduje.

¹³ Tvoja je mišica krepka, silna je ruka Tvoja, i visoka desnica Tvoja.

¹⁴ Blagost je i pravda podnožje prestolu Tvom, milost i istina ide pred licem Tvojim.

¹⁵ Blago narodu koji zna trubnu poklič! Gospode! U svetlosti lica Tvog oni hode;

¹⁶ Imenom se Tvojim raduju sav dan, i pravdom Tvojom uzvišuju se.

¹⁷ Jer si Ti krasota sile njihove, i po milosti Tvojoj uzvišuje se rog naš.

¹⁸ Jer je od Gospoda odbrana naša, i od Svetog Izrailjevog car naš.

¹⁹ Tada si govorio u utvari vernima svojim, i rekao: "Poslah pomoćjunaku, uzvisih izbranog svog iz naroda.

²⁰ Nađoh Davida, slugu svog, svetim uljem svojim pomazah ga.

²¹ Ruka će moja biti jednako s njim, i mišica moja krepiće ga.

²² Neće ga neprijatelj nadvladati, i sin bezakonja neće mu dosaditi.

²³ Potrću pred licem njegovim neprijatelje njegove, i nenavidnike njegove poraziću.

²⁴ Istina je moja i milost moja s njim; i u moje ime uzvisiće se rog njegov.

²⁵ Pružiću na more ruku njegovu, i na reke desnicu njegovu.

²⁶ On će me zvati: Ti si Otac moj, Bog moj i grad spasenja mog.

²⁷ I ja ću ga učiniti prvencem, višim od careva zemaljskih.

²⁸ Doveka ću mu hraniti milost svoju, i zavet je moj s njim veran.

²⁹ Produžiću seme njegovo doveka, i presto njegov kao dane nebeske.

³⁰ Ako sinovi njegovi ostave zakon moj, i ne uzidu u zapovestima mojim;

³¹ Ako pogaze uredbe moje, i zapovesti moje ne sačuvaju,

³² Onda ću ih pokarati prutom za nepokornost, i ranama za bezakonje njihovo;

³³ Ali milosti svoje neću uzeti od njega, niti ću prevrnuti istinom svojom;

³⁴ Neću pogaziti zavet svoj, i šta je izašlo iz usta mojih neću poreći.

³⁵ Jednom se zakleh svetošću svojom; zar da slažem Davidu?

³⁶ Seme će njegovo trajati doveka, i presto njegov kao sunce preda mnom;

³⁷ On će stajati uvek kao mesec i verni svedok u oblacima."