BOŽANSKA LJUBAV

SADRŽAJ

1. U svetu jedva da se i razume šta je ljubav; a ipak je ljubav - čovekov život (br. 1–2)

2. Gospod je sama ljubav, jer je On i sam život, dok su ljudi i anđeli isključivo primaoci (3–4)

3. Život, koji je Božanska ljubav, poseduje postojanje u formi (5–8)

4. Ta forma ne predstavlja ništa drugo do - korisne stvari, i to u celokupnosti (9–10)

5. U takvoj formi je čovek kao pojedinac (11–16)

6. U takvoj formi je čovek uopšte (17–18)

7. U takvoj formi je nebo (19)

8. Sve postojeće stvari sveta poseduju takvu formu (20)

9. Postoji onoliko naklonosti, koliko i korisnih stvari (21–22)

10. Postoje rodovi i vrste naklonosti i beskrajno mnogo varijeteta vrsta sve do u beskonačnost; identično važi i za korisne stvari (23–27)

11. Postoje stupnjevi naklonosti i korisnih stvari (28–31)

12. Svaka korisna stvar crpi svoj život iz opšte korisne stvari, i iz nje proističu potrebne, korisne i prijatne životne stvari u skladu sa kvalitetom korisnih stvari i kvalitetom njihovih naklonosti (32–34)

13. Dokle god čovek biva u ljubavi prema korisnim stvarima, dotle on biva i u ljubavi prema Gospodu, i, takođe voli bližnjeg, i, konačno, dotle on uopšte i biva čovekom (35–40)

14. Oni koji vole sebe iznad svega, i koji vole svet kao sebe, niti su ljudi, niti su u Gospodu (41–42)

15. Ako čovekova naklonost i zanimanje ne predstavljaju korisne stvari, on nije razuman (43–46)

16. Svaki čovek jeste naklonost; a postoji toliko različitih naklonosti, koliko ima i ljudi koji su se rodili i koji će se tek rađati, sve do večnosti (47)

17. Čovek zadobija večni život u koji je skladu sa njegovim korisnim stvarima (48–51)

18. Ljudska volja nije ništa drugo do - njegova naklonost (52–55)

19. U Reči, “voleti” znači: činiti korisne stvari (56–57)

20. Ljubav proizvodi toplotu (58–59)

21. Božanska ljubav, koja je i sam život, pomoću toplote stvara duhovne životinjske forme, i svaku postojeću stvar u njima (60–63)

19. U Reči, “voleti” znači: činiti korisne stvari

56. U Reči, “voleti” znači: činiti korisne stvari, jer ljubav jeste volja, a volja jeste delanje, to jest, činjenje. Upravo smo u prethodnom pokazali da ljubav predstavlja volju; međutim, sad nam još preostaje da pokažemo šta je volja. Volja, razmatrana sama po sebi, nije ljubav, već je posuda za skladištenje ljubavi, i to takva posuda, koja ne samo da može da prima ljubav, već može i da menja svoja stanja, i da poprima različite forme, koje bivaju u skladu s tim stanjima; Objašnenje ovog fenomena se sastoji u tome, da što sve ono, što čini esenciju čovekovog života, neprekidno na njega vrši uticaj, s obzirom na to, da čovek nije život, već je primalac života, te je, prema tome, i primalac ljubavi, budući da ljubav jeste - život. To mogu da ilustruju čovekovi čulni organi. Oko nije svetlost, već je primalac svetlosti, a formirano je na takav način, da može da prima sve vrste svetlosti. Uho nije zvuk, već je primalac zvuka, kao i primalac zvučne modulacije i artikulacije. Isto je i sa drugim čovekovim spoljašnjim čulima. Jednako važi i za unutrašnje čulne organe, koji bivaju modifikovani i pokrenuti pomoću duhovne svetlosti i topline; a, posledično tome, istovetne stvari se odnose i na volju, koja predstavlja posudu za skladištenje duhovne toplote, koja, u svojoj suštini, jeste - ljubav. Ova posuda je raširena po celom čoveku; a u svojim prvim principima je smeštena u mozgu. Ovi prvi principi, ili počeci, ili glave, jesu supstance koje se nazivaju kortikalne [korteks (moždana kora) - spoljni sloj neuronskog tkiva mozga - prim. M. V.] i cinerealne [cinerea - siva materija mozga - prim. M. V.]. Iz njih se, kroz vlakna slična zracima, duhovna toplota spušta, sa svih strana, u u sve stvari na licu, kao i u sve stvari tela, i vrši svoja ciklična i kružna kretanja i, u skladu sa svojom formom, koja jeste duhovna animalna forma, a koja je opširinije tretirana drugde u ovom tekstu. I tako, sve stvari otuda, sve do jedne, od prvih stvari, pa sve do poslednjih, bivaju pokrenute, a u poslednjim stvarima bivaju predstavljene konačne posledice, koje su: dejstva, dela, činovi. Dobro je poznato da sve pokreće namera, odnosno, napor ili nasojanje [conatus]; a kad god prestane nastojanje, istovremeno prestaje i kretanje. Stoga, svako dobrovoljno delovanje čovekove volje predstavlja životnu nameru (nastojanje) u čoveku, a deluje u poslednjim stvarima pomoću vlakana i nerava, što samo po sebi nije ništa drugo negoli - večito nastojanje, koje se nastavlja i razvija od početaka u mozgu, pa sve do poslednjih stvari u delovima tela, gde nastojanja (namere) postaju činovi (dejstva, dela). U ovom tekstu smo, na ovom mestu, opsežno predstavili pomenute stvari, da bi se spoznalo šta je volja, odnosdno, da je volja - posuda za skladištenje ljubavi u večitom nastojanju da se deluje; a ovo nastojanje biva pobuđeno i determinisano putem delanja putem ljubavi, koja se uliva i prima.

57. Sad, iz svega ovoga sledi da "voleti" znači raditi, s obzirom na to, da "voleti" znači - posedovati volju; to stoga, što - šta god da čovek voli, on to i to želi; a za čime poseduje volju, to i čini, ako je moguće; a ako to ne učini zato što to nije moguće, čovekovo potencijalno dejstvovanje ulazi unutra i pretvara se u unutrašnje delo, naime, u unutrašnje činjenje, koje je realno, iako se ne manifestuje spolja. To stoga, što unutar čoveka ne mogu postojati nikakva nastojanja, niti može postojati ikakva volja, ukoliko se nastojanja i volja ne implementiraju u poslednje stvari; a kad je u poslednjim stvarima, volja jeste u unutrašnjem činu, iako taj čin ne opaža niko, pa ni sam čovek, jer čin postoji u njegovom duhu. Iz toga proizlazi da su volja i čin jedno, i da se volja računa kao čin. To se ne odnosi na prirodni svet, jer se u tom svetu unutrašnji čin volje ne pojavljuje, već se odnosi na duhovni svet, jer unutrašnji čin volje tamo biva dostupan viđenju.

Jer svi u duhovnom svetu delaju u skladu sa svojim ljubavima; oni, koji bivaju u nebeskoj ljubavi, delaju normalno; oni, pak, koji bivaju u paklenoj ljubavi, delaju ludački; a ako, ipak, na osnovu nekakvog straha koji ih obuzme, budu neaktivni, to jest, ne delaju, njihova volja jeste iznutra i dalje aktivna, ali ih strah zadržava da izrode svoja dela; ustvari, ta njihova akcija (delanje) ne prestaje, sve dok ne prestane volja. Budući da su volja i delo jedno, a volja je ljubav, sledi da reč "voleti" nema drugog značenja osim - činiti, delati; prema tome, u Reči, „ljubiti Gospoda i ljubiti bližnjeg“ znači: činiti korisne stvari bližnjem iz ljubavi koja je od Gospoda. Da je to upravo tako, sam Gospod uči u Jovanu:

Ko ima zapovijesti moje i drži ih on je onaj što ima ljubav k meni; a koji ima ljubav k meni imaće k njemu ljubav otac moj; i ja ću imati ljubav k njemu, i javiću mu se sam. Koji nema ljubavi k meni ne drži mojijeh riječi; a riječ što čujete nije moja nego oca koji me posla. (Jovan 14:21, 24).

Kao što otac ima ljubav k meni, i ja imam ljubav k vama; budite u ljubavi mojoj. Ako zapovijesti moje uzdižete ostaćete u ljubavi mojoj, kao što ja održah zapovijesti oca svojega i ostajem u ljubavi njegovoj. (Jovan 15:9–10).

A kad objedovaše, reče Isus Simonu Petru:

Simone Jonin! ljubiš li me većma nego ovi? Reče mu: da, Gospode! ti znaš da te ljubim. Reče mu Isus: pasi jaganjce moje. Reče mu opet drugom: Simone Jonin! ljubiš li me? Reče mu: da, Gospode! ti znaš da te ljubim. Reče mu Isus: pasi ovce moje. Reče mu trećom: Simone Jonin! ljubiš li me? A Petar posta žalostan što mu reče trećom: ljubiš li me? i reče mu: Gospode! ti sve znaš, ti znaš da te ljubim. Reče mu Isus: pasi ovce moje. (Jovan 21:15–17).

Štaviše, postoje dve stvari, koje nikako nije moguće mogu razdvojiti; to su, naime, biće [esse] i egzistencija, odnosno, postojanje [existere]. Biće nije ništa ukoliko ne postoji; ono, dakle, postaje nešto tek ako ima egzistenciju. Tako isto je i sa voljenjem i činjenjem, ili sa voljom i delovanjem; jer voleti i ne činiti, odnosno, posedovati volju i ne delovati, nemoguće je, s obzirom na to, da ljubav i volja u tom slučaju ne mogu postojati; opet, volja i ljubav postoje u činjenju i delovanju; prema tome, kada čovek čini i deluje, tada ljubav i volja poseduju biće. Gospoda i bliženjeg je moguće voleti isključivo na ovaj način, i ni na jedan drugi.

18. Čovekova volja nije ništa drugo do - njegova naklonost

52. Čovekova volja nije ništa drugo do - njegova naklonost, iz to iz tog razloga, što volja, kod čoveka, predstavlja posudu za skladištenje njegove ljubavi, dok razumevanje predstavlja posudu za skladištenje njegove mudrosti; a ono, što je posuda ljubavi, takođe jeste i posuda svih naklonosti, budući da naklonosti ne predstavljaju ništa drugo do - obnavljanje, izvođenje i razvijanje ljubavi, kao što je već u prethodnom tekstu rečeno. Naziva se posudom za skladištenje ljubavi, stoga što se ljubav ne može dati čoveku ni na jedan drugi način, osim u obliku primalačke forme, koja biva supstancijalna; bez takve forme, ljubav ne bi mogla imati ni mogućnost dejstva, niti recipročnosti, i, na taj način, ni trajnosti. Moguće je detaljno opisati ovaj obrazac za primaoce, ali ovo nije mesto za tako nešto. Na osnovu svega rečenog se volja naziva - posudom za skladištenje ljubavi.

53. Da volja predstavlja sve od čoveka, kao i da volja jeste u svim stvarima čoveka, a samim tim i jeste i - sam čovek, baš kao što je ljubav, u svojoj celokupnosti - čovek, vidljivo je na osnovu onoga, što će biti opisano u tekstu koji sledi. Naime, bilo šta, što se odnosi na čovekovu ljubav ili naklonost (odnosno, što se odnosi na njegov život), govori o volji, naime, radi se o tome da on poseduje volju da deluje, volju da govori, volju da razmišlja, i, konačno, volju da opaža. Volja je u svim tim stvarima; a kada ona, pak, ne bi u tim stvarima bila, čovek ne bi mogao da deluje, niti bi mogao da govori, niti bi mogao da misli, niti bi mogao da opaža; i kada volja ne bi bila prisutna u specifičnim, kao i u najspecifičnijim stvarima vezanim za te operacije, one bi se istog trenutka prekinule; jer volja biva u njima istovetno kao što duša (ili život) biva u telu, i to u svakom delu tela, pa čak i u najmanjem. Umesto volje, može da se govori i o ljubavi, naime, može se reći da čovek voli da radi, da govori, da misli, da opaža. Na sličan način se, povodom spoljnih telesnih čula, može reći da neko poseduje volju da gleda, zatim, da poseduje volju da sluša, da jede, da pije, da doživljava ukus, miris, da hoda, da se druži sa drugima, da traži zabavu, i tako dalje. U svakom od ovih čula, volja je aktivna sila; to stoga, jer, ako bi se ona povukla, svako čulo bi se trenutno stopiralo; a u stvari se sve ove operacije suspenduju pomoću volje.

54. Da volja predstavlja formu čovekove ljubavi, jasno se vidi na osnovu toga što se sva uživanja, zadovoljstva, prijatnosti, radosti i blaženstva, koja pripadaju čovekovoj ljubavi, osećaju i doživljavaju na taj način; a posve je jasno da sve ono, što je prethodno pomenuto, pripada volji, budući da, šta god da je prijatno, ugodno, što izaziva uživanje, ili što je, pak, zadovoljavajuće ili što izaziva blaženstvo, važi da postaje predmet čovekove volje; a kad o takvim stvarima govori, on kaže da ih želi. Čovek na sličan način govori, takođe, i o dobru i istini; to stoga, jer ono što voli, on naziva dobrom, čineći da to bude njegova volja; a ono što potvrđuje dobro njegove ljubavi ili njegove volje, on naziva istinom, i to on voli, i, dakako, poseduje volju da o tome misli i govori. Opet, za sve ono, što čovek želi, što traži, za čim poseže, čemu teži, što ima nameru da ostvari, on kaže da da poseduje volju za tim, pošto se ono odnosi na njegovu ljubav; to stoga, što on poseduje volju za onim što želi, budući da ga voli; on poseduje volju za onim što traži ili za čim čezne, jer to voli; on želi ono čemu teži i što traži, budući da to voli; i on, konačno, poseduje volju za onim, što ima nameru da ostvari, a tu nameru ima, jer je u pitanju nešto što voli. Iz svega ovoga se može jasno videti da volja i ljubav, odnosno, volja i naklonost, jesu jedno sa čovekom; i da je volja, jer je ona - ljubav, takođe i život, a život jeste - sam čovek. Da je volja takođe život čovekovog razumevanja, kao i njegove misli koja iz razumevanja proističe, pokazaćemo u tekstu koji sledi.

55. Čovek ne poseduje saznanje o tome da volja jeste - sam čovek, iz istog razloga zbog koga ne poseduje ni saznanje o tome da je naklonost (ili ljubav) takođe - čovek sam. Štaviše, svaki čovek posvećuje pažnju onim stvarima koje vidi ili oseća, ali malo ko posvećuje pažnju životu, duši, ili suštini (esenciji) iz koje sve te stvari on može da vidi ili oseća; sve ovo se, zapravo, krije u stvarima koje se odnose na čulni osećaj, međutim, misao prirodnog čoveka ne ide tako daleko; ali upravo je obrnut slučaj sa duhovnim čovekom, s obzirom na to, da predmet njegove mudrosti ne predstavlja čulni nivo, već ono esencijalno što biva u njemu, a koje, dakako, samo po sebi, jeste - duhovno. Zbog toga mnogi kažu da je misao sve od čoveka, kao i da je ona - sam čovek, odnosno da čovek biva čovekom zbog toga što misli; a ipak, njegova celokupna misao ne predstavlja ništa drugo do - naklonost. Odbacite naklonost od misli, i misao će ostati mrtva, kao da je negde uskladištena. Čovek, koji biva racionalan iz onoga što je duhovno, koji zna šta je dobro i šta je istina, a samim tim, zna i šta je zlo i šta je lažnost, može spoznati (na osnovu onoga što je do sada u ovom tekstu rečeno) i koje su njegove naklonosti, i, dakako, koja je njegova vladajuća naklonost; jer postoji onoliko indikacija o njima, koliko ima oduševljenja misli, govora, dela, vida, sluha, i još, onoliko, koliko ima ambicija, želja i namera. Čovek treba samo da bude prisutan, i da se prepusti misaonom posmatranju.