Kratki Prikaz Učenja Nove Crkve, Na koju se misli pod “Novim Jerusalimom” U knjizi Otkrovenja

Autor Emanuel Svedenborg, 1769.

I ja Jovan videh grad sveti, Jerusalim nov, gde silazi od Boga s neba, pripravljen kao nevesta ukrašena mužu svom. I čuh glas veliki s neba gde govori: Evo skinije Božije među ljudima, i živeće s njima, i oni će biti narod Njegov, i sam Bog biće s njima Bog njihov. I Bog će otrti svaku suzu od očiju njihovih, i smrti neće biti više, ni plača, ni vike, ni bolesti neće biti više; jer prvo prođe. I reče Onaj što seđaše na prestolu: Evo sve novo tvorim. I reče mi: Napiši, jer su ove reči istinite i verne. (Otkrovenje 21:2, 5)

Sadržaj

Uvod (odeljak 1)

Dogme Rimokatolika u vezi sa justifikacijom sa Tridentskog sabora (odeljci 2-8)

Dogme Protestanata u vezi sa justifikacijom, na osnovu Formula Concordiae (9-15)

Nacrt Učenja Nove Crkve (16)

1. Crkve koje su se Reformacijom odvojile od Rimokatoličke Crkve razlikuju se u raznim stvarima; ali sve se slažu u odredbama u vezi sa trojstvom osoba u božanskom, prvobitnim grehom od Adama, imputacijom Hristovih zasluga i justifikacijom putem same vere (17-18)

2. Rimokatolici, pre Reformacije, podučavali su potpuno iste stvari kao Reformisani posle nje, u vezi sa četiri gorepomenute odredbe. . . (19-20)

3. Vodeći reformisti… zadržali su sve dogme…; ali su odvojili dobročinstvo ili dobra dela od te vere i proglasili da ona istovremeno ne spasavaju, jer su imali u vidu totalnu odvojenost od Rimokatolika u odnosu na suštinske stvari crkve, koje su vera i dobročinstvo… (21-23)

4. Vodeći reformisti pripojili su dobra dela i takođe ih prisajedinili svojoj veri, ali sa čovekom kao pasivnim subjektom… (24-29)

5. Kompletan teološki sistem u Hrišćanskoj crkvi današnjice zasnovan je na ideji o tri Boga, koja izrasta iz doktrine o trojstvu osoba (30-38)

6. Dogme te teologije pokazuju se kao pogrešne pošto je ideja trojstva osoba i odatle o tri Boga, bila odbačena, a ideja o jednom Bogu u kome je Božansko Trojstvo bila primljena umesto nje (39-40)

7. Tada je istinski spasavajuća vera, koja je vera u jednog Boga, sjedinjena sa dobrim delima, priznata i primljena. (41-42)

8. Ova vera je u Boga spasitelja Isusa Hristosa, koja je u svojoj jednostavnoj formi sledeća: 1. da postoji jedan Bog u kome je Božansko Trojstvo…; 2. spasavajuća vera je verovati u njega; 3. zla treba da budu izbegavana … ; 4. dobra treba da budu činjena . . . ; 5. ona treba da budu činjena od strane čoveka kao od njega samog, ali treba verovati da su od Gospoda. . . (43-44)

9. Vera današnjice odvojila je religiju od crkve, jer se religija sastoji u priznavanju jednog Boga i bogosluženju njemu na osnovu vere dobročinstva. (45-46)

10. Vera današnjice ne može da bude sjedinjena sa dobročinstvom i proizvede bilo kakve plodove koji su dobra dela. (47-50)

11. Iz vere današnje crkve proizlazi bogosluženje sa usana, a ne od života. . . (51-52)

12. Doktrina današnje crkve protkana je različitim paradoksima… I, zbog toga, njene dogme mogu da uđu samo u pamćenje, a ne mogu ni u jedan deo razumevanja . . . (53-57)

13. Dogme današnje crkve ne mogu da budu naučene i zadržane bez velikih teškoća. . . (58-59)

14. Doktrina vere današnje crkve pripisuje ljudske osobine Bogu. . . (60-63)

15. Vera današnje crkve proizvela je čudovišna rođenja… Jeresi od najranijeg doba do današnjih dana iskakale su iz doktrine zasnovane na ideji o tri Boga… (64-69)

16. Na poslednje stanje današnje crkve, kad je ova na svom kraju, misli se pod iscrpljivanjem doba; a zatim dolaskom Gospoda (Matej 24:3). (70-73)

17. Na zagađenost iz obmana… koja danas preovlađuje u Hrišćanskim crkvama, misli se pod “nevoljom velikom kakva nije bila od postanja sveta dosad niti će biti” (Matej 24:21). (74-76)

18. Neće biti ni ljubavi, ni vere, niti poznanja dobra i istine u poslednje vreme crkve, kad se približava kraju… (77-81)

19. Na one koji su u današnjoj veri misli se pod “jarcima” u knjizi proroka Danila i Jevanđelju po Mateju. (82-86)

20. Na one koji su se potvrdili u današnjoj veri misli se u Otkrovenju pod “aždahom i njenim dvema zverima” i pod “skakavcima” . . . (87-90)

21. Osim ako je nova crkva uspostavljena od Gospoda, niko ne može biti spasen . . . (91-94)

22. Na otvaranje i odbacivanje dogmi vere današnje crkve i otkrovenje i primanje načela nove crkve, misli se u rečima u Otkrovenju 21:5. . . (95-98)

23. Nova crkva koja treba da bude uspostavljena od Gospoda jeste novi Jerusalim, o kome se govori u Otkrovenju 21 i 22 . . . (99-101)

24. Vera nove crkve ne može ni na koji način da bude sjedinjena sa verom prethodne crkve. . . (102-104)

25. Rimokatolici danas ne znaju ništa o imputaciji Hristovih zasluga i justifikaciji verom odatle… jer je ona u potpunosti skrivena ispod spoljašnjosti njihovog bogosluženja; iz tog razloga, ako bi odstupili od svojih spoljašnjosti (spoljnih izraza) bogosluženja… mogli bi biti uvedeni u novi Jerusalim. . . (105-115)

Zaključak

Dodatak (116-120)

---

Prevodilac M. Žikić

Izdavač:

The Lord’s New Church which is Nova Hierosolyma

1725 Huntingdon Road, Huntingdon Valley, PA 19006 USA

www.thelordsnewchurch.org

Srpsko izdanje objavljeno 2021

50. Razlog zbog koga dobročinstvo ne može da bude sjedinjeno sa verom današnje crkve i, posledično, zašto se dobra dela ne mogu roditi ni iz jednog braka, jeste u tome što imputacija (Hristovih zasluga - p.p.) obezbeđuje sve, oprašta grehe, justifikuje (opravdava), preporađa, posvećuje, pruža život u nebu i zbog toga spasenje, a sve to slobodno (besplatno), bez ikakvog rada sa čovekove strane; šta je onda dobročinstvo, koje bi trebalo da je sjedinjeno sa verom, nego nešto suvišno i uzaludno i puki dodatak i dopuna imputaciji i justifikaciji, kojima ionako nije ni od kakve koristi? Pored toga, vera zasnovana na ideji o tri Boga je pogrešma, kao što je bilo pokazano gore (br. 39, 40); a sa pogrešnom verom dobročinstvo koje je po sebi dobročinstvo, ne može se sjediniti. Data su dva razloga da se veruje da nema spone ili jedinstva između vere i dobročinstva; jedan je to što oni čine svoju veru duhovnom, ali svoja dobročinstva puko prirodnim i moralnim; zbog toga smatraju da nikakva veza nije moguća između onoga što je duhovno i onoga što je prirodno. Drugi razlog je strah da sve od čoveka, pa tako i sve od zasluga, treba da se ulije u njihovu samu veru, kao spasavajuću. Dalje, između dobročinstva i takve vere nema spone, ali je ima sa novom verom, što se može videti dole. (br. 116, 117).

21. Vodeći reformisti Luter, Melanhton i Kalvin, zadržali su sve dogme u vezi sa trojstvom ličnosti u božanstvu, prvobitnim grehom, imputacijom Hristovih zasluga i justifikacijom putem vere, onakvim kakve su bile kod Rimokatolika; ali odvojili su dobročinstvo ili dobra dela od te vere i objavili da ona ne spasavaju, sa ciljem da budu potpuno odsečeni od Rimokatolika po pitanju suštinskih elemenata crkve, kao što su vera i dobročinstvo.