¹ A Bog se opomenu Noja i svih zveri i sve stoke što behu s njim u kovčegu; i posla Bog vetar na zemlju da uzbije vodu.

² I zatvoriše se izvori bezdanu i ustave nebeske, i dažd s neba prestade.

³ I stade voda opadati na zemlji, i jednako opadaše posle sto pedeset dana;

⁴ Te se ustavi kovčeg sedmog meseca dana sedamnaestog na planini Araratu.

⁵ I voda opadaše sve većma do desetog meseca; i prvog dana desetog meseca pokazaše se vrhovi od brda.

⁶ A posle četrdeset dana otvori Noje prozor na kovčegu, koji beše načinio;

⁷ I ispusti gavrana, koji jednako odletaše i doletaše dokle ne presahnu voda na zemlji.

⁸ Pa pusti i golubicu da bi video je li opala voda sa zemlje.

⁹ A golubica ne našavši gde bi stala nogom svojom vrati se k njemu u kovčeg, jer još beše voda po svoj zemlji; i Noje pruživši ruku uhvati je i uze k sebi u kovčeg.

¹⁰ I počeka još sedam dana, pa opet ispusti golubicu iz kovčega.

¹¹ I pred veče vrati se k njemu golubica, i gle, u kljunu joj list maslinov, koji beše otkinula; tako pozna Noje da je opala voda sa zemlje.

¹² Ali počeka još sedam dana, pa opet ispusti golubicu, a ona mu se više ne vrati.

¹³ Šest stotina prve godine veka Nojevog prvi dan prvog meseca usahnu voda na zemlji; i Noje otkri krov na kovčegu, i ugleda zemlju suvu.

¹⁴ A drugog meseca dvadeset sedmog dana beše sva zemlja suva.

¹⁵ Tada reče Bog Noju govoreći:

¹⁶ Izađi iz kovčega ti i žena tvoja i sinovi tvoji i žene sinova tvojih s tobom;

¹⁷ Sve zveri što su sa tobom od svakog tela, ptice i stoku i šta god gamiže po zemlji, izvedi sa sobom, neka se raziđu po zemlji, i neka se plode i množe na zemlji.

¹⁸ I iziđe Noje i sinovi njegovi i žena njegova i žene sinova njegovih s njim.

¹⁹ Sve zveri, sve sitne životinje, sve ptice i sve što se miče po zemlji po svojim vrstama iziđoše iz kovčega.

²⁰ I načini Noje žrtvenik Gospodu, i uze od svake čiste stoke i od svih ptica čistih, i prinese na žrtveniku žrtve paljenice.

²¹ I Gospod omirisa miris ugodni, i reče u srcu svom: Neću više kleti zemlje s ljudi, što je misao srca čovečijeg zla od malena; niti ću više ubijati sve što živi, kao što učinih.

²² Od sada dokle bude zemlje, neće nestajati setve ni žetve, studeni ni vrućine, leta ni zime, dana ni noći.

¹ I Bog blagoslovi Noja i sinove njegove, i reče im; rađajte se i množite se i napunite zemlju;

² I sve zveri zemaljske i sve ptice nebeske i sve što ide po zemlji i sve ribe morske neka vas se boje i straše; sve je predano u vaše ruke.

³ Šta se god miče i živi, neka vam bude za jelo, sve vam to dadoh kao zelenu travu.

⁴ Ali ne jedite mesa s dušom njegovom, a to mu je krv.

⁵ Jer ću i vašu krv, duše vaše, iskati; od svake ću je zveri iskati; iz ruke samog čoveka, iz ruke svakog brata njegovog iskaću dušu čovečiju.

⁶ Ko prolije krv čovečiju, njegovu će krv proliti čovek; jer je Bog po svom obličju stvorio čoveka.

⁷ Rađajte se dakle i množite se; narodite se veoma na zemlji i namnožite se na njoj.

⁸ I reče Bog Noju i sinovima njegovim s njim, govoreći:

⁹ A ja evo postavljam zavet svoj s vama i s vašim semenom nakon vas,

¹⁰ I sa svim životinjama, što su s vama od ptica, od stoke i od svih zveri zemaljskih što su s vama, sa svačim što je izašlo iz kovčega, i sa svim zverima zemaljskim.

¹¹ Postavljam zavet svoj s vama, te odsele neće nijedno telo poginuti od potopa, niti će više biti potopa da zatre zemlju.

¹² I reče Bog: Evo znak zaveta koji postavljam između sebe i vas i svake žive tvari, koja je s vama do veka:

¹³ Metnuo sam dugu svoju u oblake, da bude znak zaveta između mene i zemlje.

¹⁴ Pa kad oblake navučem na zemlju, videće se duga u oblacima,

¹⁵ I opomenuću se zaveta svog koji je između mene i vas i svake duše žive u svakom telu, i neće više biti od vode potopa da zatre svako telo.

¹⁶ Duga će biti u oblacima, pa ću je pogledati, i opomenuću se večnog zaveta između Boga i svake duše žive u svakom telu koje je na zemlji.

¹⁷ I reče Bog Noju: To je znak zaveta koji sam učinio između sebe i svakog tela na zemlji.

¹⁸ A behu sinovi Nojevi koji izađoše iz kovčega: Sim i Ham i Jafet; a Ham je otac Hanancima.

¹⁹ To su tri sina Nojeva, i od njih se naseli sva zemlja.

²⁰ A Noje poče raditi zemlju, i posadi vinograd.

²¹ I napiv se vina opi se, i otkri se nasred šatora svog.

²² A Ham, otac Hanancima, vide golotinju oca svog, i kaza obojici braće svoje na polju.

²³ A Sim i Jafet uzeše haljinu, i ogrnuše je obojica na ramena svoja, i idući natraške pokriše njom golotinju oca svog, licem natrag okrenuvši se da ne vide golotinje oca svog.

²⁴ A kad se Noje probudi od vina, dozna šta mu je učinio mlađi sin,

²⁵ I reče: Proklet da je Hanan, i da bude sluga slugama braće svoje!

²⁶ I još reče: Blagosloven da je Gospod Bog Simov, i Hanan da mu bude sluga!

²⁷ Bog da raširi Jafeta da živi u šatorima Simovim, a Hanan da im bude sluga!

²⁸ I požive Noje posle potopa trista pedeset godina.

²⁹ A svega požive Noje devet stotina pedeset godina; i umre.

¹ A ovo su plemena sinova Nojevih, Sima, Hama i Jafeta, kojima se rodiše sinovi posle potopa.

² Sinovi Jafetovi: Gomer i Magog i Madaj i Javan i Tovel i Meseh i Tiras.

³ A sinovi Gomerovi: Ashenas i Rifat i Togarma.

⁴ A sinovi Javanovi: Elisa i Tarsis, Kitim i Dodanim.

⁵ Od njih se razdeliše ostrva narodna na zemljama svojim, svako po jeziku svom i po porodicama svojim, u narodima svojim.

⁶ A sinovi Hamovi: Hus i Mesrain, Fud i Hanan.

⁷ A sinovi Husovi: Sava i Avila i Savata i Regma i Savataka. A sinovi Regmini: Sava i Dedan.

⁸ Hus rodi i Nevroda; a on prvi bi silan na zemlji;

⁹ Beše dobar lovac pred Gospodom; zato se kaže: Dobar lovac pred Gospodom kao Nevrod.

¹⁰ A početak carstvu njegovom beše Vavilon i Oreh i Arhad i Halani u zemlji Senaru.

¹¹ Iz te zemlje izađe Asur, i sazida Nineviju i Rovot grad i Halah,

¹² I Dasem između Ninevije i Halaha; to je grad velik.

¹³ A Mesrain rodi Ludeje i Enemeje i Laveje i Neftaleje,

¹⁴ I Patroseje i Hasmeje, odakle izađoše Filisteji i Gaftoreji.

¹⁵ A Hanan rodi Sidona, prvenca svog, i Heta,

¹⁶ I Jevuseja i Amoreja i Gergeseja,

¹⁷ I Eveja i Arukeja i Aseneja,

¹⁸ I Arvadeja i Samareja i Amateja. A posle se rasejaše plemena hananejska.

¹⁹ I behu međe hananejske od Sidona idući na Gerar pa do Gaze, i idući na Sodom i Gomor i Adamu i Sevojim pa do Dasa.

²⁰ To su sinovi Hamovi po porodicama svojim i po jezicima svojim, u zemljama svojim i u narodima svojim.

²¹ I Simu rodiše se sinovi, najstarijem bratu Jafetovom, ocu svih sinova Everovih.

²² Sinovi Simovi behu: Elam i Asur i Arfaksad i Lud i Aram.

²³ A sinovi Aramovi: Uz i Ul i Gater i Mas.

²⁴ A Arfaksad rodi Salu, a Sala rodi Evera.

²⁵ A Everu se rodiše dva sina: jednom beše ime Falek, jer se u njegovo vreme razdeli zemlja, a bratu njegovom ime Jektan.

²⁶ A Jektan rodi Elmodada i Saleta i Sarmota i Jaraha,

²⁷ I Odora i Evila i Deklu,

²⁸ I Evala i Avimaila i Savu,

²⁹ I Ufira i Evilu i Jovava; ti svi behu sinovi Jektanovi.

³⁰ I življahu od Mase, kako se ide na Safir do gora istočnih.

³¹ To su sinovi Simovi po porodicama svojim i po jezicima svojim, u zemljama svojim i u narodima svojim.

³² To su porodice sinova Nojevih po plemenima svojim, u narodima svojim; i od njih se razdeliše narodi po zemlji posle potopa.

¹ A beše na celoj zemlji jedan jezik i jednake reči.

² A kad otidoše od istoka, nađoše ravnicu u zemlji senarskoj, i naseliše se onde.

³ Pa rekoše među sobom: Hajde da pravimo ploče i da ih u vatri pečemo. I behu im opeke mesto kamena i smola zemljana mesto kreča.

⁴ Posle rekoše: Hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime, da se ne bismo rasejali po zemlji.

⁵ A Gospod siđe da vidi grad i kulu, što zidahu sinovi čovečiji.

⁶ I reče Gospod: Gle, narod jedan, i jedan jezik u svih, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da ne urade šta su naumili.

⁷ Hajde da siđemo, i da im pometemo jezik, da ne razumeju jedan drugog šta govore.

⁸ Tako ih Gospod rasu odande po svoj zemlji, te ne sazidaše grada.

⁹ Zato se prozva Vavilon, jer onde pomete Gospod jezik cele zemlje, i odande ih rasu Gospod po svoj zemlji.