¹ Počinjemo li se opet sami hvaliti vama? Ili trebamo kao neki preporučene poslanice na vas ili od vas?

² Jer ste vi naša poslanica napisana u srcima našim, koju poznaju i čitaju svi ljudi;

³ Koji ste se pokazali da ste poslanica Hristova, koju smo mi služeći napisali ne mastilom nego Duhom Boga Živoga, ne na kamenim daskama nego na mesnim daskama srca.

⁴ A takvo pouzdanje imamo kroz Hrista u Boga,

⁵ Ne da smo vrsni od sebe pomisliti šta, kao od sebe, nego je naša vrsnoća od Boga;

⁶ Koji i učini nas vrsnim da budemo sluge novom zavetu, ne po slovu nego po duhu; jer slovo ubija, a duh oživljuje.

⁷ Ako li služba smrti koja je u kamenju izrezana slovima, bi u slavi da sinovi Izrailjevi ne mogoše pogledati na lice Mojsijevo od slave lica njegovog koja prestaje:

⁸ A kamoli neće mnogo većma služba duha biti u slavi?

⁹ Jer kad je služba osuđenja slava, mnogo većma izobiluje služba pravde u slavi.

¹⁰ Jer i nije slavno što se proslavi s ove strane prema prevelikoj slavi.

¹¹ Jer kad je slavno ono što prestaje, mnogo će većma biti u slavi ono što ostaje.

¹² Imajući dakle takvu nadu s velikom slobodom radimo;

¹³ I ne kao što Mojsije metaše pokrivalo na lice svoje, da ne bi mogli sinovi Izrailjevi gledati svršetak onoga što prestaje.

¹⁴ No zaslepiše pomisli njihove; jer do samog ovog dana stoji ono pokrivalo neotkriveno u čitanju starog zaveta, jer u Hristu prestaje.

¹⁵ Nego do danas kad se čita Mojsije, pokrivalo na srcu njihovom stoji.

¹⁶ A kad se obrate ka Gospodu, uzeće se pokrivalo.

¹⁷ A Gospod je Duh: a gde je Duh onde je sloboda.

¹⁸ Mi pak svi koji otkrivenim licem gledamo slavu Gospodnju, preobražavamo se u ono isto obličje iz slave u slavu, kao od Gospodnjeg Duha.

¹ Zato imajući ovu službu kao što bismo pomilovani, ne dosađuje nam se;

² Nego se odrekosmo tajnog srama da ne živimo u lukavstvu, niti da izvrćemo reč Božiju, nego javljanjem istine da se pokažemo svakoj savesti čovečijoj pred Bogom.

³ Ako li je pak pokriveno jevanđelje naše u onima je pokriveno koji ginu,

⁴ U kojima bog sveta ovog oslepi razume nevernika, da im ne zasvetli videlo jevanđelja slave Hristove, koji je obličje Boga, koji se ne vidi.

⁵ Jer sebe ne propovedamo nego Hrista Isusa Gospoda, a sebe same vaše sluge Isusa Gospoda radi.

⁶ Jer Bog koji reče da iz tame zasvetli videlo, zasvetli u srcima našim na svetlost poznanja slave Božije u licu Isusa Hrista.

⁷ Ali ovo blago imamo u zemljanim sudovima, da premnoštvo sile bude od Boga, a ne od nas.

⁸ U svemu imamo nevolje, ali nam se ne dosađuje; zbunjeni smo, ali ne gubimo nadu;

⁹ Progone nas, ali nismo ostavljeni; obaljuju nas, ali ne ginemo.

¹⁰ I jednako nosimo na telu smrt Gospoda Isusa, da se i život Isusov na telu našem pokaže.

¹¹ Jer mi živi jednako se predajemo na smrt za Isusa, da se i život Isusov javi na smrtnom telu našem.

¹² Zato dakle smrt vlada u nama, a život u vama.

¹³ Imajući pak onaj isti duh vere kao što je napisano: verovah, zato govorih; mi verujemo, zato i govorimo.

¹⁴ Znajući da će Onaj koji podiže Isusa, i nas podignuti s Isusom, i postaviti s vama.

¹⁵ Jer je sve vas radi, da blagodat umnožena izobiluje hvalama na slavu Božiju.

¹⁶ Zato nam se ne dosađuje; no ako se naš spoljašnji čovek i raspada, ali se unutrašnji obnavlja svaki dan.

¹⁷ Jer naša laka sadašnja briga donosi nam večnu i od svega pretežniju slavu.

¹⁸ Nama koji ne gledamo na ovo što se vidi, nego na ono što se ne vidi; jer je ovo što se vidi, za vreme, a ono što se ne vidi, večno.

¹ Jer znamo da kad se zemaljska naša kuća tela raskopa, imamo zgradu od Boga, kuću nerukotvorenu, večnu na nebesima.

² Jer za tim uzdišemo, želeći obući se u svoj nebeski stan.

³ I da se obučeni, ne goli nađemo!

⁴ Jer budući u ovom telu, uzdišemo otežali; jer nećemo da se svučemo, nego da se preobučemo, da život proždere smrtno.

⁵ A Onaj koji nas za ovo isto stvori, Bog je, koji nam i dade zalog Duha.

⁶ Dobre smo, dakle, volje jednako, jer znamo da putujemo u telu, daleko od Gospoda.

⁷ Jer po veri živimo, a ne po gledanju.

⁸ Ali se ne bojimo, i mnogo volimo otići od tela, i ići ka Gospodu.

⁹ Zato se i staramo, ili ulazili ili odlazili, da budemo Njemu ugodni.

¹⁰ Jer nam se svima valja javiti na sudu Hristovom, da primimo svaki šta je koji u telu činio, ili dobro ili zlo;

¹¹ Znajući, dakle, strah Gospodnji ljude savetujemo; a Bogu smo poznati, a nadamo se da smo i u vašim savestima poznati.

¹² Jer se ne hvalimo opet pred vama, nego vama dajemo uzrok da se hvalite nama, da imate šta odgovoriti onima koji se hvale onim šta je spolja, a ne šta je u srcu.

¹³ Jer ako se odviše hvalimo, Bogu se hvalimo; ako li smo smerni, vama smo.

¹⁴ Jer ljubav Božja nagoni nas, kad mislimo ovo: ako jedan za sve umre, to dakle svi umreše.

¹⁵ Hristos za sve umre, da oni koji žive ne žive više sebi, nego Onome koji za njih umre i vaskrse.

¹⁶ Zato i mi odsad nikoga ne poznajemo po telu; i ako Hrista poznasmo po telu, ali Ga sad više ne poznajemo.

¹⁷ Zato, ako je ko u Hristu, nova je tvar: staro prođe, gle, sve novo postade.

¹⁸ Ali je sve od Boga, koji pomiri nas sa sobom kroz Isusa Hrista, i dade nam službu pomirenja.

¹⁹ Jer Bog beše u Hristu, i svet pomiri sa sobom ne primivši im grehe njihove, i metnuvši u nas reč pomirenja.

²⁰ Tako smo mi poslani mesto Hrista, kao da Bog govori kroz nas; molimo vas u ime Hristovo pomirite se s Bogom.

²¹ Jer Onog koji ne znaše greha nas radi učini grehom, da mi budemo pravda Božja u Njemu.

¹ Molimo vas, pak, kao pomagači da ne primite uzalud blagodat Božiju.

² Jer On govori: U vreme najbolje poslušah te, i u dan spasenja pomogoh ti. Evo sad je vreme najbolje, evo sad je dan spasenja!

³ Nikakvo ni u čemu ne dajete spoticanje, da se služba ne kudi;

⁴ Nego u svemu pokažite se kao sluge Božije, u trpljenju mnogom, u nevoljama, u bedama, u tesnotama,

⁵ U ranama, u tamnicama, u bunama, u trudovima, u nespavanju, u postu,

⁶ U čistoti, u razumu, u podnošenju, u dobroti, u Duhu svetom, u ljubavi istinitoj,

⁷ U reči istine, u sili Božjoj, s oružjem pravde i nadesno i nalevo,

⁸ Slavom i sramotom, kuđenjem i pohvalom, kao varalice i istiniti,

⁹ Kao neznani i poznati, kao oni koji umiru i evo smo živi, kao nakaženi, a ne umoreni,

¹⁰ Kao žalosni, a koji se jednako vesele, kao siromašni, a koji mnoge obogaćavaju, kao oni koji ništa nemaju a sve imaju.

¹¹ Usta naša otvoriše se k vama, Korinćani, i srce naše rasprostrani se.

¹² Vama nije tesno mesto u nama, ali vam je tesno u srcima vašim.

¹³ A da mi vratite (kao deci govorim), rasprostranite se i vi.

¹⁴ Ne vucite u tuđem jarmu nevernika; jer šta ima pravda s bezakonjem? Ili kakvu zajednicu ima videlo s tamom?

¹⁵ Kako li se slaže Hristos s Velijarom? Ili kakav udeo ima verni s nevernikom?

¹⁶ Ili kako se udara crkva Božja s idolima? Jer ste vi crkve Boga Živoga, kao što reče Bog: Useliću se u njih, i živeću u njima, i biću im Bog, i oni će biti moj narod.

¹⁷ Zato iziđite između njih i odvojte se, govori Gospod, i ne dohvatajte se do nečistote, i ja ću vas primiti,

¹⁸ I biću vam Otac, i vi ćete biti moji sinovi i kćeri, govori Gospod Svedržitelj.

¹ Imajući, dakle, ovakva obećanja, o ljubazni! Da očistimo sebe od svake poganštine tela i duha, i da tvorimo svetinju u strahu Božijem.

² Primite nas, nikom ne učinismo nažao, nikoga ne pokvarismo, nikoga ne zanesosmo.

³ Ne govorim na osuđenje, jer pre rekoh da ste u srcima našim, da bih s vama i umro i živeo.

⁴ Vrlo slobodno govorim k vama, mnogo se hvalim vama, napunio sam se utehe, izobilan sam radošću pored svih briga naših.

⁵ Jer kad dođosmo u Makedoniju, nikakav mir nemaše telo naše, nego u svemu beše u nevolji: spolja borbe, iznutra strah.

⁶ Ali Bog, koji teši ponižene, uteši nas dolaskom Titovim.

⁷ A ne samo dolaskom njegovim, nego i utehom kojom se on uteši za vas kazujući vašu želju, vaše plakanje, vaše stradanje za mene, tako da se još većma obradovah.

⁸ Jer ako sam vas i ražalio poslanicom, ne kajem se, ako se i bejah raskajao: jer vidim da ona poslanica, ako i za malo, ražali vas.

⁹ Ali se sad radujem, ne što biste žalosni, nego što se ožalostiste na pokajanje: jer se ožalostiste po Bogu, da od nas ni u čemu ne štetujete.

¹⁰ Jer žalost koja je po Bogu donosi za spasenje pokajanje, za koje se nikada ne kaje; a žalost ovog sveta smrt donosi.

¹¹ Jer, gle, ovo samo što se po Bogu ožalostiste, koliko učini staranje među vama? Kakvo pravdanje, kakvu nepovoljnost, kakav strah, kakvu želju, kakvu revnost, kakvu osvetu? U svemu pokazaste se da ste čisti u delu.

¹² Jer ako vam i pisah, ne ovog radi koji je skrivio, niti onog radi kome je krivo učinjeno, nego da se pokaže među vama staranje naše za vas pred Bogom.

¹³ Zato se utešismo utehom vašom; a još se većma obradovasmo radosti Titovoj, jer vi svi umiriste duh njegov.

¹⁴ Jer što sam mu se za vas pohvalio, nisam se posramio; nego kako je sve istina što govorismo vama, tako i pohvala naša k Titu istinita bi.

¹⁵ I srce je njegovo puno ljubavi k vama kad se opominje poslušanja svih vas, kako ste ga sa strahom i drhtanjem primili.

¹⁶ Radujem se, dakle, što se u svemu smem osloniti na vas.