¹ Ali Sara žena Avramova ne rađaše mu dece. A imaše robinju Misirku, po imenu Agara.

² Pa reče Sara Avramu: Gospod me je zatvorio da ne rodim; nego idi k robinji mojoj, ne bih li dobila dece od nje. I Avram prista na reč Sarinu.

³ I Sara žena Avramova uze Agaru Misirku robinju svoju, i dade je za ženu Avramu mužu svom posle deset godina otkako se nastani Avram u zemlji hananskoj.

⁴ I on otide k Agari, i ona zatrudne; a kad vide da je trudna, ponese se od gospođe svoje.

⁵ A Sara reče Avramu: Uvreda moja pade na tebe; ja ti metnuh na krilo robinju svoju, a ona videvši da je trudna ponese se od mene. Gospod će suditi meni i tebi.

⁶ A Avram reče Sari: Eto, robinja je tvoja u tvojim rukama, učini s njom šta ti je volja. I Sara je stade zlostavljati, te ona pobeže od nje.

⁷ Ali anđeo Gospodnji nađe je kod studenca u pustinji, kod studenca na putu u Sur.

⁸ I reče joj: Agaro, robinjo Sarina, otkud ideš, kuda li ideš? A ona reče: Bežim od Sare gospođe svoje.

⁹ A anđeo joj Gospodnji reče: Vrati se gospođi svojoj, i pokori joj se.

¹⁰ Opet joj reče anđeo Gospodnji: Umnožiću veoma seme tvoje, da se neće moći prebrojati od množine.

¹¹ Još joj reče anđeo Gospodnji: Eto si trudna, i rodićeš sina, i nadeni mu ime Ismailo; jer je Gospod video muku tvoju.

¹² A biće čovek ubica; ruka će se njegova dizati na svakog a svačija na njega, i nastavaće na pogledu svoj braći svojoj.

¹³ Tada Agara prizva ime Gospoda koji govori s njom: Ti si Bog, koji vidi. Jer govoraše: Zar još gledam iza Onog koji me vide?

¹⁴ Toga radi zove se studenac onaj studenac Živoga koji me vidi; a on je između Kadisa i Varada.

¹⁵ I rodi Agara Avramu sina; i nadede Avram sinu svom, kog mu rodi Agara, ime Ismailo.

¹⁶ A beše Avramu osamdeset i šest godina kad mu Agara rodi Ismaila.

¹ A kad Avramu bi devedeset i devet godina, javi mu se Gospod i reče mu: Ja sam Bog Svemogući, po mojoj volji živi, i budi pošten.

² I učiniću zavet između sebe i tebe, i vrlo ću te umnožiti.

³ A Avram pade ničice. I Gospod mu još govori i reče:

⁴ Od mene evo zavet moj s tobom da ćeš biti otac mnogim narodima.

⁵ Zato se više nećeš zvati Avram nego će ti ime biti Avraam, jer sam te učinio ocem mnogih naroda;

⁶ Daću ti porodicu vrlo veliku, i načiniću od tebe narode mnoge, i carevi će izaći od tebe.

⁷ A postavljam zavet svoj između sebe i tebe i semena tvog nakon tebe od kolena do kolena, da je zavet večan, da sam Bog tebi i semenu tvom nakon tebe;

⁸ I daću tebi i semenu tvom nakon tebe zemlju u kojoj si došljak, svu zemlju hanansku u državu večnu, i biću im Bog.

⁹ I reče Bog Avramu: Ti pak drži zavet moj, ti i seme tvoje nakon tebe od kolena do kolena.

¹⁰ A ovo je zavet moj između mene i vas i semena tvog nakon tebe koji ćete držati: da se obrezuju između vas sve muškinje.

¹¹ A obrezivaćete okrajak tela svog, da bude znak zaveta između mene i vas.

¹² Svako muško dete kad mu bude osam dana da se obrezuje od kolena do kolena, rodilo se u kući ili bilo kupljeno za novce od kojih god stranaca, koje ne bude od semena tvog.

¹³ Da se obrezuje koje se rodi u kući tvojoj i koje se kupi za novce tvoje; tako će biti zavet moj na telu vašem zavet večan.

¹⁴ A neobrezano muško, kome se ne obreže okrajak tela njegovog, da se istrebi iz naroda svog, jer pokvari zavet moj.

¹⁵ I još reče Bog Avramu: A Saru ženu svoju ne zovi je više Sara nego neka joj bude ime Saara.

¹⁶ I ja ću je blagosloviti, i daću ti sina od nje; blagosloviću je, i biće mati mnogim narodima, i carevi narodima izaći će od nje.

¹⁷ Tada pade Avram ničice i nasmeja se govoreći u srcu svom: Eda će se čoveku od sto godina roditi sin? I Sari? Eda će žena od devedeset godina roditi?

¹⁸ I Avram reče Bogu: Neka živ bude Ismailo pred Tobom!

¹⁹ I reče Bog: Zaista Sara žena tvoja rodiće ti sina, i nadećeš mu ime Isak; i postaviću zavet svoj s njim da bude zavet večan semenu njegovom nakon njega.

²⁰ A i za Ismaila uslišio sam te; evo blagoslovio sam ga, i daću mu porodicu veliku, i umnožiću ga veoma; i rodiće dvanaest knezova, i načiniću od njega velik narod.

²¹ A zavet svoj učiniću s Isakom kad ti ga rodi Sara, do godine u ovo doba.

²² I Bog izgovorivši otide od Avrama gore.

²³ I Avram uze Ismaila sina svog i sve koji se rodiše u domu njegovom i koje god beše kupio za svoje novce, sve muškinje od domaćih svojih; i obreza okrajak tela njihovog u isti dan, kao što mu kaza Bog.

²⁴ A beše Avramu devedeset i devet godina kad obreza okrajak tela svog.

²⁵ A Ismailu sinu njegovom beše trinaest godina kad mu se obreza okrajak tela njegovog.

²⁶ U jedan dan obreza se Avram i sin mu Ismailo,

²⁷ I svi domašnji njegovi, rođeni u kući i kupljeni za novce od stranaca, biše obrezani s njim.

¹ Posle mu se javi Gospod u ravnici mamrijskoj kad seđaše na vratima pred šatorom svojim u podne.

² Podigavši oči svoje pogleda, i gle, tri čoveka stajahu prema njemu. I ugledavši ih potrča im u susret ispred vrata šatora svog, i pokloni se do zemlje;

³ I reče: Gospode, ako sam našao milost pred Tobom, nemoj proći sluge svog.

⁴ Da vam donesem malo vode i operite noge, te se naslonite malo pod ovim drvetom.

⁵ I izneću malo hleba, te potkrepite srce svoje, pa onda pođite, kad idete pored sluge svog. I rekoše: Učini šta si kazao.

⁶ I Avram otrča u šator k Sari, i reče: Brže zamesi tri kopanje belog brašna i ispeci pogače.

⁷ Pa otrča ka govedima i uhvati tele mlado i dobro, i dade ga momku da ga brže zgotovi.

⁸ Pa onda iznese masla i mleka i tele koje beše zgotovio, i postavi im, a sam stajaše pred njima pod drvetom dokle jeđahu.

⁹ I oni mu rekoše: Gde je Sara žena tvoja? A on reče: Eno je pod šatorom.

¹⁰ A jedan između njih reče: Dogodine u ovo doba opet ću doći k tebi, a Sara će žena tvoja imati sina. A Sara slušaše na vratima od šatora iza njega.

¹¹ A Avram i Sara behu stari i vremeniti, i u Sare beše prestalo šta biva u žena.

¹² Zato se nasmeja Sara u sebi govoreći: Pošto sam ostarela, sad li će mi doći radost? A i gospodar mi je star.

¹³ Tada reče Gospod Avramu: Što se smeje Sara govoreći: Istina li je da ću roditi kad sam ostarela?

¹⁴ Ima li šta teško Gospodu? Dogodine u ovo doba opet ću doći k tebi, a Sara će imati sina.

¹⁵ A Sara udari u bah govoreći: Nisam se smejala. Jer se uplaši. Ali On reče: Nije istina, nego si se smejala.

¹⁶ Potom ustaše ljudi odande, i pođoše put Sodoma; a Avram pođe s njima da ih isprati.

¹⁷ A Gospod reče: Kako bih tajio od Avrama šta ću učiniti,

¹⁸ Kad će od Avrama postati velik i silan narod, i u njemu će se blagosloviti svi narodi na zemlji?

¹⁹ Jer znam da će zapovediti sinovima svojim i domu svom nakon sebe da se drže puteva Gospodnjih i da čine što je pravo i dobro, da bi Gospod navršio na Avramu šta mu je obećao.

²⁰ I reče Gospod: Vika je u Sodomu i Gomoru velika, i greh je njihov grdan.

²¹ Zato ću sići da vidim eda li sve čine kao što vika dođe preda me; ako li nije tako, da znam.

²² I ljudi okrenuvši se pođoše put Sodoma; ali Avram još stajaše pred Gospodom,

²³ I pristupiv Avram reče: Hoćeš li pogubiti i pravednog s nepravednim?

²⁴ Može biti da ima pedeset pravednika u gradu; hoćeš li i njih pogubiti, i nećeš oprostiti mestu za onih pedeset pravednika što su u njemu?

²⁵ Nemoj to činiti, ni gubiti pravednika s nepravednikom, da bude pravedniku kao i nepravedniku; nemoj; eda li sudija cele zemlje neće suditi pravo?

²⁶ I reče Gospod: Ako nađem u Sodomu pedeset pravednika u gradu, oprostiću celom mestu njih radi.

²⁷ A Avram odgovori i reče: Gle, sada bih progovorio Gospodu, ako i jesam prah i pepeo.

²⁸ Može biti pravednika pedeset manje pet, hoćeš li za onih pet potrti sav grad? Odgovori: Neću, ako nađem četrdeset i pet.

²⁹ I stade dalje govoriti, i reče: Može biti da će se naći četrdeset. Reče: Neću radi onih četrdeset.

³⁰ Potom reče: Nemoj se gneviti, Gospode, što ću reći; može biti da će se naći trideset. I reče: Neću, ako nađem trideset.

³¹ Opet reče: Gle sada bih progovorio Gospodu; može biti da će se naći dvadeset. Reče: Neću ih pogubiti za onih dvadeset.

³² Najposle reče: Nemoj se gneviti, Gospode, što ću još jednom progovoriti; može biti da će se naći deset. Reče: Neću ih pogubiti radi onih deset.

³³ I Gospod otide svršivši razgovor sa Avramom; a Avram se vrati na svoje mesto.

¹ A uveče dođoše dva anđela u Sodom; a Lot seđaše na vratima sodomskim; i kad ih ugleda, ustade te ih srete, i pokloni se licem do zemlje,

² I reče: Hodite, gospodo, u kuću sluge svog, i prenoćite i operite noge svoje; pa sutra rano kad ustanete pođite svojim putem. A oni rekoše: Ne, nego ćemo prenoćiti na ulici.

³ Ali on navali na njih, te se uvratiše k njemu i uđoše u kuću njegovu, i on ih ugosti, i ispeče hlebova presnih, i jedoše.

⁴ I još ne behu legli, a građani Sodomljani slegoše se oko kuće, staro i mlado, sav narod sa svih krajeva,

⁵ I vikahu Lota i govorahu mu: Gde su ljudi što dođoše sinoćk tebi? Izvedi ih k nama da ih poznamo.

⁶ A Lot iziđe k njima pred vrata zatvorivši vrata za sobom,

⁷ I reče im: Nemojte, braćo, činiti zla.

⁸ Evo imam dve kćeri, koje još ne poznaše čoveka; njih ću vam izvesti, pa činite s njima šta vam je volja; samo ne dirajte u ove ljude, jer su zato ušli pod moj krov.

⁹ A oni rekoše: Hodi amo. Pa onda rekoše: Ovaj je sam došao amo da živi kao došljak, pa još hoće da nam sudi; sad ćemo tebi učiniti gore nego njima. Pa navališe jako na čoveka, na Lota, i stadoše istavljati vrata.

¹⁰ A ona dva čoveka digoše ruke, i uvukoše Lota sebi u kuću, i zatvoriše vrata.

¹¹ A ljude što behu pred vratima kućnim ujedanput oslepiše od najmanjeg do najvećeg, te ne mogahu naći vrata.

¹² Tada ona dva čoveka rekoše Lotu: Ako imaš ovde još koga svog, ili zeta ili sina ili kćer, ili koga god svog u ovom gradu, gledaj nek idu odavde;

¹³ Jer hoćemo da zatremo mesto ovo, jer je vika njihova velika pred Gospodom, pa nas posla Gospod da ga zatremo.

¹⁴ I iziđe Lot, i kaza zetovima svojim, za koje htede dati kćeri svoje, i reče im: Ustajte, idite iz mesta ovog, jer će sada zatrti Gospod grad ovaj. Ali se zetovima njegovim učini da se šali.

¹⁵ A kad zora zabele, navališe anđeli na Lota govoreći: ustani, uzmi ženu svoju, i dve kćeri svoje koje su tu, da ne pogineš u bezakonju grada tog.

¹⁶ A on se stade ščinjati, te ljudi uzeše za ruku njega i ženu njegovu i dve kćeri njegove, jer ga beše žao Gospodu i izvedoše ga i pustiše ga iza grada.

¹⁷ I kad ih izvedoše napolje, reče jedan: Izbavi dušu svoju i ne obziri se natrag i u celoj ovoj ravni da nisi stao; beži na ono brdo da ne pogineš.

¹⁸ A Lot im reče: Nemoj, Gospode!

¹⁹ Gle, sluga tvoj nađe milost pred Tobom, i milost je Tvoja prevelika koju mi učini sačuvavši mi život; ali ne mogu uteći na brdo da me ne stigne zlo i ne poginem.

²⁰ Eno grad blizu; onamo se može uteći, a mali je; da bežimo onamo; ta mali je, te ću ostati živ.

²¹ A on mu reče: Eto poslušaću te i zato, i neću zatrti grada, za koji reče.

²² Brže beži onamo; jer ne mogu činiti ništa dok ne stigneš onamo. Zato se prozva onaj grad Sigor.

²³ I kad sunce ogranu po zemlji, Lot dođe u Sigor.

²⁴ Tada pusti Gospod na Sodom i na Gomor od Gospoda s neba dažd od sumpora i ognja,

²⁵ I zatre one gradove i svu onu ravan, i sve ljude u gradovima i rod zemaljski.

²⁶ Ali žena Lotova beše se obazrela idući za njim, i posta slan kamen.

²⁷ A sutradan rano ustavši Avram, otide na mesto gde je stajao pred Gospodom;

²⁸ I pogleda na Sodom i Gomor i svu okolinu po onoj ravni, i ugleda, a to se dizaše dim od zemlje kao dim iz peći.

²⁹ Ali kad Bog zatiraše gradove u onoj ravni, opomenu se Bog Avrama, i izvede Lota iz propasti kad zatre gradove gde živeše Lot.

³⁰ A Lot otide iz Sigora i stani se na onom brdu s dve kćeri svoje, jer se bojaše ostati u Sigoru; i živeše u pećini s dve kćeri svoje.

³¹ A starija reče mlađoj: Naš je otac star, a nema nikoga na zemlji da dođe k nama, kao što je običaj po svoj zemlji.

³² Hajde da damo ocu vina neka se opije, pa da legnemo s njim, eda bismo sačuvale seme ocu svom.

³³ I dadoše ocu vina onu noć; i došavši starija leže s ocem svojim, i on ne oseti ni kad ona leže ni kad ustade.

³⁴ A sutradan reče starija mlađoj: Gle, noćas spavah s ocem svojim. Da mu damo vina i doveče, pa idi ti i lezi s njim, eda bismo sačuvale seme ocu svom.

³⁵ Pa i to veče dadoše ocu vina, i ustavši mlađa leže s njim, i on ne oseti ni kad ona leže ni kad ustade.

³⁶ I obe kćeri Lotove zatrudneše od oca svog.

³⁷ I starija rodi sina, i nadede mu ime Moav; od njega su Moavci do današnjeg dana.

³⁸ Pa i mlađa rodi sina, i nadede mu ime Ven-Amije; od njega su Amonci do današnjeg dana.

¹ A Avram otide odande na jug, i stani se između Kadisa i Sura; i živeše kao došljak u Geraru.

² I govoraše za ženu svoju Saru: Sestra mi je. A car gerarski Avimeleh posla te uze Saru.

³ Ali dođe Bog Avimelehu noću u snu, i reče mu: Gle, poginućeš sa žene koju si uzeo, jer ima muža.

⁴ A Avimeleh ne beše se nje dotakao, i zato reče: Gospode, eda li ćeš i pravedan narod pogubiti?

⁵ Nije li mi sam kazao: Sestra mi je? A i ona sama kaza: Brat mi je. Učinio sam u čistoti srca svog i u pravdi ruku svojih.

⁶ Tada mu reče Bog u snu: Znam da si učinio u čistoti srca svog, zato te sačuvah da mi ne sagrešiš, i ne dadoh da je se dotakneš.

⁷ A sada vrati čoveku ženu njegovu, jer je prorok, i moliće se za te, te ćeš ostati živ. Ako li ne vratiš, znaj da ćeš umreti ti i svi tvoji.

⁸ I ujutru rano usta Avimeleh, i sazva sve sluge svoje, i kaza im sve ovo da čuju. I uplašiše se ljudi veoma.

⁹ Tada Avimeleh dozva Avrama i reče mu: Šta si nam učinio? Šta li sam ti zgrešio, te navuče na me i na carstvo moje toliko zlo? Učinio si mi šta ne valja činiti.

¹⁰ I još reče Avimeleh Avramu: Šta ti je bilo, te si to učinio?

¹¹ A Avram odgovori: Govorih: jamačno nema straha Božjeg u ovom mestu, pa će me ubiti radi žene moje.

¹² A upravo i jeste mi sestra, kći oca mog; ali nije kći moje matere, pa pođe za me.

¹³ A kad me Bog izvede iz doma oca mog, ja joj rekoh: Učini dobro, i kaži za me gde god dođemo: Brat mi je.

¹⁴ Tada Avimeleh uze ovaca i goveda i sluga i sluškinja, te dade Avramu, i vrati mu Saru ženu njegovu.

¹⁵ I reče Avimeleh Avramu: Evo, zemlja ti je moja otvorena, živi slobodno gde ti je volja.

¹⁶ A Sari reče: Evo dao sam tvom bratu hiljadu srebrnika; gle, on ti je očima pokrivalo pred svima koji budu s tobom; i to sve da ti je za nauku.

¹⁷ I Avram se pomoli Bogu, i isceli Bog Avimeleha i ženu njegovu i sluškinje njegove, te rađahu.

¹⁸ Jer Gospod beše sasvim zatvorio svaku matericu u domu Avimelehovom radi Sare žene Avramove.