Nebo i Pakao #505

505. Svima onima koji su na svetu živeli u dobru i postupali po savesti, a to su oni koji su priznavali Božansko i voleli Božanske Istine, a naročito oni koji su ih primenjivali u život, svima njima se čini, kada se dovedu u svoje unutarnje stanje, kao da izlaze iz dubokoga sna, kao oni koji prelaze iz senke na svetlost. Oni tada misle prema Svetlosti Neba, a to znači po unutarnjoj mudrosti. Nebo utiče u njihove misli i osećanja stvarajući blaženstvo i unutarnje zadovoljstvo, o kojem ranije nisu ništa znali. Sada imaju opštenje s Anđelima Neba, a pri tome priznaju i obožavaju Gospoda samim svojim životom, jer sada kada su u svom unutarnjem stanju, sada su tek u svom stvarnom životu, kao što je rečeno u br. 505. Oni Ga priznaju i obožavaju u punoj slobodi, jer sloboda pripada unutarnjem osećanju. Oni se povlače iz spoljašnje svetlosti i ulaze u unutarnju, od koje se sastoji istinsko bogosluženje. Takvo je stanje onih koji su vodili Hrišćanski život prema zapovestima Reči. A potpuno je obratno stanje onih, koji su na svetu živeli u zlu i bez savesti, jer su zbog toga poricali Božansko, jer oni koji žive u zlu u sebi poriču Božansko, iako uobražavaju da Ga priznaju. Priznavati Božansko a živeti zlo, to se jedno drugom protivi: Kada takvi u drugom životu dodu u stanje svog Unutarnjeg, kada govore i kada se kreću, izgledaju kao da su poludeli. Zbog svojih zlih požuda, vrše zlodela, preziru sve oko sebe, ismevaju i psuju, mrze i svete se; nameštaju podvale, poneki s takvom podmuklošću i zlobom, da je teško poverovati da tako nešto može postojati u čoveku. Naime, oni su sada u slobodnom stanju da rade i misle po svojoj volji, jer su odvojeni od Spoljašnjeg, koje ih je na svetu zadržavalo i obuzdavalo. Jednom rečju, lišeni su razumnosti, jer njihov razum na svetu nije bio u Unutarnjem nego u Spoljašnjem. Uprkos svemu, njima se čini da su tada pametniji od ostalih. Zbog toga se za vreme trajanja drugog stanja ponekad stavljaju u stanje svog Spoljašnjeg, za kratko vreme, pa se tako sećaju šta su sve radili dok su bili u stanju Unutarnjeg. Neki tada, pokošeni stidom, priznaju da su postupali kao bezumnici; a neki ne osećaju sramotu; neki se opet ljute što im nije dopušteno da neprekidno budu u stanju svoga Spoljašnjeg. Takvima je bilo rečeno i pokazano kakvi bi bili kada bi stalno bili u tome stanju, da bi, naime, potajno radili zlo, a pod izgledom dobra, iskrenosti i pravednosti, da bi zavodili proste srcem i verom, a sebe do kraja upropastili, jer bi na kraju njihovo Spoljašnje planulo istim požarom kojim i njihovo Unutarnje, što bi uništilo njihov život.